KolumnaMISLOPISI: Moć sadašnjeg trenutka

MISLOPISI: Moć sadašnjeg trenutka

Kada tako prođete pored nekih mesta, ljudi i ulica u kojima spavaju vaše uspomene iz mladosti i detinjstva, šta osetite? Težinu vremena? Strah od toga da sve prolazi? Šokirate se kada izbrojite koliko je prošlo od tada? Ili možda ne osetite ništa? Ja osetim krvarenje svoje iluzije o prošlosti koja me čeka baš onakvom kakvu sam je ostavila. I pitam se šta ostaje?

Kolumna „Mislopisi”: Moć sadašnjeg trenutka

Česma preko puta moje zgrade je presušila. Zidovi u liftu su ofarbani drugom bojom, a tragovi mog mladalačkog „vandalizma“ tj. skrivenog potpisivanja na tim istim zidovima su uklonjeni. I neka su, nije primereno da su tu, iako su za mene predstavljali podsetnik na jedno vreme i jedno stanje duha. Promenila su se lica ljudi oko mene, kroz bore, naočare za vid, ozbiljnost i umor u pogledu.

Promenila se sadržina razgovora koje vodim sa starim prijateljima. Deo te sadržine sada čine učestala podsećanja na smešne zajedničke dogodovštine, na stanje u gradu i zemlji, na izazove roditeljstva, na rezimiranje grešaka i loših procena ljudi iz prošlosti koji nisu deo naše sadašnjosti kao i nazdravljanje nama, jer opstajemo uprkos vremenu.

Na mestima gde su bili okačeni posteri mojih idola ostali su obrisi lepljive trake i prazne rupe za eksere. Na jednoj od polica je kalendar iz 1998. na kome primam novogodišnji paketić i smejem se od uva uva sa velikom belom mašnom na glavi. Na terasi su prazne, polu slomljene plastične saksije koje su nekada udomljavale predivna zelena bića i boravile u dnevnoj sobi. Otvaram ormar iz kog izvire miris mamine garderobe koje je nosila pre deceniju ili dve dok je išla na posao.

Promenio se vazduh koji udišem, kao i stanje svesti koje nosim u sebi dok boravim u prostorijama u kojima sam odrastala i činila prve korake. Sada posmatram iz ptičje perspektive svoj prošli život, i ruine onoga što je on nekada bio. Sada sam retki posetilac svoje prošlosti. U pozadini svojih misli čujem reči: „Starimo dušo…”, verujem deo strofe neke pesme. Starimo, i mi koji mislimo da smo mladi i dalje. Zapravo, od trenutka svog rođenja mi svi starimo. Samo se previše često pogledamo u ogledalo, pa se varamo da se taj proces odvija sporo, a baš naprotiv, odvija se lukavo, skriveno i brzo.

Kada tako prođete pored nekih mesta, ljudi i ulica u kojima spavaju vaše uspomene iz mladosti i detinjstva, šta osetite? Težinu vremena? Strah od toga da sve prolazi? Šokirate se kada izbrojite koliko je prošlo od tada? Ili možda ne osetite ništa? Ja osetim krvarenje svoje iluzije o prošlosti koja me čeka baš onakvom kakvu sam je ostavila. I pitam se šta ostaje? Budućnost? Ima li uopšte prošlosti i budućnosti, ili je sve što zapravo imamo sadašnji trenutak? Trenutak u kome učimo da govorimo, da pišemo i brojimo, da ljubimo, da patimo, pa učimo naše male ljude tome, i na kraju trenutak u kome nosimo belu kosu, bore i kutiju lekova u džepu?

Poslednji rimski car Marko Aurelije u svom dnevniku „Meditacije ili Samom sebi” na verodostojan način predstavio je moć sadašnjeg trenutka rekavši: „Prema tome, uvek treba misliti na ove dve istine: prvo, da je sve od pamtiveka isto, da se sve u određenim vremenskim razmacima ponovo vraća i da ne postoji nikakva razlika u tome da li iste stvari posmatraš tokom sto ili dvesta godina ili tokom čitave večnosti; drugo, da smrću podjednako gube i najstariji starac i najmlađi mladić, jer svaki od njih može biti lišen samo sadašnjeg trenutka, pošto, u stvari, samo njega i ima, a ono što neko nema, ne može ni izgubiti”.

Stoga zaključujem, kada zalazim u obrise svoje prošlosti, da je ona i dalje deo mene i živi u meni. Kroz moje misli postaje delić mog sadašnjeg trenutka, i zauvek mi pruža sećanje na poseban osećaj i duh tog vremena. I juče je moja prošlost. I kalendar iz 1998. je moja prošlost, ali sve je u meni, i sve svoje sa sobom nosimo. Dok stignemo do sede kose i kutije s lekovima treba se potruditi ispuniti svako naše juče, da nam ne bude žao što napuštamo svoj sadašnji trenutak zvani život. A činjenica da nas sve čeka kraj je ujedno i najbolji podsetnik da ne gubimo vreme, da brže preboljevamo, manje plačemo, lakše praštamo, više se grlimo i smejemo.

— „U srcu neka ti borave Vera, Vizija i Strpljenje, i ceo je svet tvoj.” —

Svi mediji koji preuzmu tekst, fotografije ili video, dužni su da navedu izvor – Timočka (timocka.rs). Ukoliko preuzimaju kompletan tekst i fotografije, veći deo teksta, ili je preneta integralna vest, u obavezi su da navedu izvor i postave link ka toj vesti.

Pretplatite se
Obavesti o
guest
0 Komentara
Ugrađene povratne informacije
Pogledajte sve komentare
Pretplatite se
Obavesti o
guest
0 Komentara
Ugrađene povratne informacije
Pogledajte sve komentare

Društvene mreže

24,106PratilacaLajkuj
4,157PratilacaZaprati
1,246PratilacaZaprati
222PratilacaBaci sub
0
Voleli bismo da čujemo Vaše mišljenje, ostavite komentarx