KolumnaMISLOPISI: Omnia mea mecum porto

MISLOPISI: Omnia mea mecum porto

Kolumna „Mislopisi”: Omnia mea mecum porto

Sedim u kafiću koji je koncipiran kao velika biblioteka u kojoj možete kupiti knjige, možete ih čitati dok ste unutra, a možete i samo korististi usluge kafića.

Nalazim se ispred prozora na četvrtom spratu tog velikog kafića-biblioteke i imam pogled tačno na glavnu ulicu jednog gradića u zapadnoj Evropi. Ulica vrvi od ljudi, hladno je, ali suvo, a zubato Sunce se smeši svima. Gomile ljudi šetaju na ulici nasmejano, užurbano, neki i zaljubljeno. Uživam i razmišljam kako svaka osoba na ovoj planeti ima svoju životnu priču i borbu. Svaka osoba prolazi raznovrsne doživljaje i donosi svakojake odluke, i oni zajedno, indirektno ili direktno, utiču na njegov razvoj, na dalji tok života, na njegovo stanje uma i pojmanje sveta oko sebe. Isto tako duboko verujem dok ne hodamo u nečijim cipelama, ne znamo šta ta osoba zaista proživljava, a mi ljudi smo skloni površnim procenama i nepreispitivanju sopstvenog prvog utiska. Znate kako to već ide:

„Vidi ga ovaj, vozi dobra kola, mora da je neki parajlija.”

„Ma njemu su roditelji puni k’o brod, taj ništa ne zna, jer ne mora da zna, on je zbrinut. Prezirem te što se rode i imaju sve, to je univerzalna nepravda, oni treba nešto nama da daju koji smo rođeni da se mučimo.”

„Brate, znaš kad bih ja radio to što ona radi, pa ne bih makar mi bilo poslednje.”

„Vidi je ova, nije prošlo ni dve godine otkako se razvela, već šeta drugog, Boga mi ne gubi vreme.”

„Uh, vidi kako je lepa, mora da joj stalno prilaze momci, sto posto može da bira koga hoće. Kako bih volela da sam ja tako lepa!”

Šta je to u nama što nas po nekom automatizmu podstiče da gvirimo u tuđe dvorište, čak i tuđu kuhinju, ormar, novčanik i spavaću sobu? Ovo je posebno prisutno u provincijama i selima, ali ne nužno samo tamo. Zašto je nekima zabavno da znaju šta je „loše“ kod drugih i da se takmiče kome će biti bolje? Zašto im je to zabavnije od, recimo, toga da otkrivaju sopstvene potencijale, zainteresuju se za neku novu veštinu, poziv ili okupaciju?

Da li je zaista toliko prosto naspram toga kako mi postavljamo tuđe živote? Čim neko vozi besna, skupocena kola, on mora da je srećan i da mu ide dobro u životu. Ali šta ako vozi ta besna, skupocena kola, jer se bavi kriminalnim radnjama i živi svakodnevno u nekom stresu da će biti uhvaćen, ili ih vozi, jer misli da je to način da privuče devojku i smatra da je samo to potrebno da bi osnovao konačno porodicu s nekim?

Šta ako je ta prelepa devojka psihički obolela od pritiska društva da bude još lepša i od nerealnih očekivanja od sebe i svog tela, pa je u međuvremenu promenila lični opis i sada više sliči nekom orangutanu (vrsta majmuna)?

Čim su nekom roditelji dobrostojeći, taj ništa ne mora da uradi, ima sve već stečeno. Šta ako taj neko proćerda sve stečeno, jer nije naučio da ceni i radi na tome da zadrži to što ima, ili je toliko sve izgustirao u životu pre vremena te je sada u kliničkoj depresiji, jer život nema više smisla, nema se za šta ni boriti i truditi? A mi ljudi bismo ga još više ocrneli misleći kako je on budala što je sve to dozvolio sebi, a imao je veliki početni kapital, ne razmišljajući o psihičkom stanju i stepenu sreće te osobe.

Mada u našem društvu vrlo često nije isti tretman razvedenih žena i razvedenih muškaraca, hajde da zamislimo da jeste, i da se zapitamo zašto je toliko strašno i vredno tračarenja što se neko razveo, a sada ima novu osobu u svom životu, pa još i izlazi u grad i sređuje se, a nije više ni tako mlad? Razvod i jeste tu da okonča loš brak i da ljudima koji su bili nesrećni da priliku da možda budu ponovo srećni sa nekim drugim. Čemu tiha osuda? Možda u toj osudi leži zapravo neka zavist, što mi nemamo dovoljno snage da prekinemo naše loše stvari, već stalno glumimo sveopštu lepotu sopstvenog života?

Šta mi zapravo znamo o tuđim životima? Skoro, pa ništa, a to „skoro, pa ništa“ baziramo uglavnom na tome kako se ljudi odevaju, gde i šta rade, koliko zarađuju i šta voze. Da li čovekova životna priča i njegova ličnost zaista mogu da se dešifruju u isključivo materijalnom i spoljnom obliku?

„Omnia mea mecum porto”, jedan je od meni najdražih citata konvertovanih u latinski jezik, a potiče od starogrčkog filozofa Bijasa i u prevodu znači: „Sve svoje sa sobom nosim”. U vreme opsade persijskog cara Kira, jedino je Bijas od svih stanovnika njegovog grada bežao bez ikakvih stvari, a kada je upitan zašto, objasnio je da sve što je zaista važno, on već nosi sa sobom – srce koje kuca, intelekt i mudrost, svoja sećanja i uspomene, kao i volju za životom. On je bio popuno nezavistan od materijalnih stvari koje ostavlja za sobom, a samim tim i slobodniji od većine.

Sve dok se površno koncentrišemo na sopstveni život, istu ćemo tu površnost tražiti i ocenjivati kod drugih, ne ulazeći dovoljno duboko u nas, a onda i u druge. A verujem da treba tražiti dublje i vrednije u nama od puko materijalnog i posedovanog, jer šta ostaje kada to nestane? Zanimljivo je zamišljati kakav bi ovaj svet bio mesto kada bi mi svi više govorili o idejama, prilikama, napretku, ljudskim nematerijalnim i duhovnim vrednostima i ostalim lepim svetlim temama.

— „U srcu neka ti borave Vera, Vizija i Strpljenje, i ceo je svet tvoj.” —

Svi mediji koji preuzmu tekst, fotografije ili video, dužni su da navedu izvor – Timočka (timocka.rs). Ukoliko preuzimaju kompletan tekst i fotografije, veći deo teksta, ili je preneta integralna vest, u obavezi su da navedu izvor i postave link ka toj vesti.

Pretplatite se
Obavesti o
guest
0 Komentara
Ugrađene povratne informacije
Pogledajte sve komentare
Pretplatite se
Obavesti o
guest
0 Komentara
Ugrađene povratne informacije
Pogledajte sve komentare

Društvene mreže

23,058PratilacaLajkuj
3,817PratilacaZaprati
1,278PratilacaZaprati
113PratilacaBaci sub
0
Voleli bismo da čujemo Vaše mišljenje, ostavite komentarx
()
x