Седим у кафићу који је конципиран као велика библиотека у којој можете купити књиге, можете их читати док сте унутра, а можете и само користисти услуге кафића.
Налазим се испред прозора на четвртом спрату тог великог кафића-библиотеке и имам поглед тачно на главну улицу једног градића у западној Европи. Улица врви од људи, хладно је, али суво, а зубато Сунце се смеши свима. Гомиле људи шетају на улици насмејано, ужурбано, неки и заљубљено. Уживам и размишљам како свака особа на овој планети има своју животну причу и борбу. Свака особа пролази разноврсне доживљаје и доноси свакојаке одлуке, и они заједно, индиректно или директно, утичу на његов развој, на даљи ток живота, на његово стање ума и појмање света око себе. Исто тако дубоко верујем док не ходамо у нечијим ципелама, не знамо шта та особа заиста проживљава, а ми људи смо склони површним проценама и непреиспитивању сопственог првог утиска. Знате како то већ иде:
„Види га овај, вози добра кола, мора да је неки парајлија.”
„Ма њему су родитељи пуни к’о брод, тај ништа не зна, јер не мора да зна, он је збринут. Презирем те што се роде и имају све, то је универзална неправда, они треба нешто нама да дају који смо рођени да се мучимо.”
„Брате, знаш кад бих ја радио то што она ради, па не бих макар ми било последње.”
„Види је ова, није прошло ни две године откако се развела, већ шета другог, Бога ми не губи време.”
„Ух, види како је лепа, мора да јој стално прилазе момци, сто посто може да бира кога хоће. Како бих волела да сам ја тако лепа!”
Шта је то у нама што нас по неком аутоматизму подстиче да гвиримо у туђе двориште, чак и туђу кухињу, ормар, новчаник и спаваћу собу? Ово је посебно присутно у провинцијама и селима, али не нужно само тамо. Зашто је некима забавно да знају шта је „лоше“ код других и да се такмиче коме ће бити боље? Зашто им је то забавније од, рецимо, тога да откривају сопствене потенцијале, заинтересују се за неку нову вештину, позив или окупацију?
Да ли је заиста толико просто наспрам тога како ми постављамо туђе животе? Чим неко вози бесна, скупоцена кола, он мора да је срећан и да му иде добро у животу. Али шта ако вози та бесна, скупоцена кола, јер се бави криминалним радњама и живи свакодневно у неком стресу да ће бити ухваћен, или их вози, јер мисли да је то начин да привуче девојку и сматра да је само то потребно да би основао коначно породицу с неким?
Шта ако је та прелепа девојка психички оболела од притиска друштва да буде још лепша и од нереалних очекивања од себе и свог тела, па је у међувремену променила лични опис и сада више сличи неком орангутану (врста мајмуна)?
Чим су неком родитељи добростојећи, тај ништа не мора да уради, има све већ стечено. Шта ако тај неко проћерда све стечено, јер није научио да цени и ради на томе да задржи то што има, или је толико све изгустирао у животу пре времена те је сада у клиничкој депресији, јер живот нема више смисла, нема се за шта ни борити и трудити? А ми људи бисмо га још више оцрнели мислећи како је он будала што је све то дозволио себи, а имао је велики почетни капитал, не размишљајући о психичком стању и степену среће те особе.
Мада у нашем друштву врло често није исти третман разведених жена и разведених мушкараца, хајде да замислимо да јесте, и да се запитамо зашто је толико страшно и вредно трачарења што се неко развео, а сада има нову особу у свом животу, па још и излази у град и сређује се, а није више ни тако млад? Развод и јесте ту да оконча лош брак и да људима који су били несрећни да прилику да можда буду поново срећни са неким другим. Чему тиха осуда? Можда у тој осуди лежи заправо нека завист, што ми немамо довољно снаге да прекинемо наше лоше ствари, већ стално глумимо свеопшту лепоту сопственог живота?
Шта ми заправо знамо о туђим животима? Скоро, па ништа, а то „скоро, па ништа“ базирамо углавном на томе како се људи одевају, где и шта раде, колико зарађују и шта возе. Да ли човекова животна прича и његова личност заиста могу да се дешифрују у искључиво материјалном и спољном облику?
„Omnia mea mecum porto”, један је од мени најдражих цитата конвертованих у латински језик, а потиче од старогрчког филозофа Бијаса и у преводу значи: „Све своје са собом носим”. У време опсаде персијског цара Кира, једино је Бијас од свих становника његовог града бежао без икаквих ствари, а када је упитан зашто, објаснио је да све што је заиста важно, он већ носи са собом – срце које куца, интелект и мудрост, своја сећања и успомене, као и вољу за животом. Он је био попуно независтан од материјалних ствари које оставља за собом, а самим тим и слободнији од већине.
Све док се површно концентришемо на сопствени живот, исту ћемо ту површност тражити и оцењивати код других, не улазећи довољно дубоко у нас, а онда и у друге. А верујем да треба тражити дубље и вредније у нама од пуко материјалног и поседованог, јер шта остаје када то нестане? Занимљиво је замишљати какав би овај свет био место када би ми сви више говорили о идејама, приликама, напретку, људским нематеријалним и духовним вредностима и осталим лепим светлим темама.
— „У срцу нека ти бораве Вера, Визија и Стрпљење, и цео је свет твој.” —
