KolumnaMISLOPISI: Planeta prelepih i čega još?

MISLOPISI: Planeta prelepih i čega još?

Kolumna „Mislopisi”: Planeta prelepih i čega još?

Kada gledam albume fotografija svojih roditelja iz detinjstva, adolescencije i studentskih dana, i uopšteno stare, crno-bele fotografije omladine 60-ih i 70-ih iz većine sveta, osim što nisu u boji, te fotografije nose još poneku razliku.

Jedna od vidnih razlika je šta je cilj fotografije. Utisak crno-belih fotografija je, barem meni, da su vrlo uspešno zabeležile trenutak večno. Zabeležile neku avanturu, uspešan lov, smešan pad, fenomenalnu rok svirku, sjajan roštilj kod prvih komšija, spontani ples i provod. Zabeležile grimasu straha, ili vrsnog vica, neplaniranog šoka, skrivenog pogleda.

Zabeležile poruku da su ljudi ranije bili odeveni običnije, sličnije i sigurno manje brinuli o garderobi, a više o tome da ne propuste uspomenu zabeleženu na slici.

Beleže poruke o društvu koje je manje gledalo u objektiv kamere, a više u ljude sa kojima gradi fotografisanu uspomenu. O društvu koje je umelo da uživa u trenutku malo više, i kome su te fotografije danas jedini dodir neke izgubljene, zakopane u vremenu, mladosti i jedini način da ne zaborave da su živeli.

Danas foto-aparate iz mladosti naših roditelja možemo videti u antikvarnicama ili u ulozi kućnih ukrasa jugonostalgičara.

Danas je fotografija doživela ozbiljan napredak. Ili možda „nazadak“?

Danas uglavnom možemo da vidimo samo glave ljudi na slikama. Glave i lica bez ijedne mrlje. Usta su često majmunska. Bubuljice, znoj i nesređena ili neočešljana kosa su aorist. Danas svi imamo tela poput popularnih likova iz serije „Čuvari plaže”. A ako nemamo takva tela, onda imamo digitalne programe i filtere koje rado plaćamo kako bismo stilski sakrili da nemamo izvajana tela. Sa dolaskom digitalne tehnologije kao da smo kolektivno odlučili da otkinemo ostale delove tela ispod glave i beležimo samo naše glave. Kako je to kul…

Sećam se kada sam i sama postala žrtva publikovanja sopstvene privatnosti, i kada sam kao svaki poslušni vojnik društva, veliki deo svog slobodnog vremena i socijalizacije sa ljudima beležila digitalno, a manje bila prisutna u samom događaju, kako bih obavestila druge o tome kako provodim svoje slobodno vreme. Bio je početak 2000-ih. Svima oko mene se razvijala nekakva anksioznost ukoliko ne oglasimo svoj izgled, šminku, odevnu kombinaciju, scenirani i montirani trenutak mega uspešne žurke na kojoj se nalazimo.

Ne možemo kompletno da živimo na periferiji i ne usvajamo nove trendove, a pogotovo ne možemo to u mladim godinama kada smo se tek ispillili iz porodičnih gnezda, kada najmanje umemo da znamo šta je dobro, a šta ne za nas.

Danas, zahvaljujući plastičnim operacijama, veštačkim obrvama, kosama, noktima, trepavicama, prelepoj markiranoj garderobi i najnovijem telefonu, možemo da kažemo da smo zaista uspeli u svom životu. Prelepi smo. I to će mnogo ljudi videti. Mi se zapravo zbog tih pogleda i pregleda i trudimo da budemo prelepi. Danas naše fotografije služe da ubede okruženje oko nas da smo ipak dovoljno dobri, lepi, bogati, uspešni, druželjubivi, srećni. Mi se plašimo da budemo prirodni, i svoji. To nije dovoljno dobro, zabavno, treba nam potvrda drugih da smo primećeni.

Pitam ja sebe i sve nas, ko je bio više slobodan u svojoj mladosti? I ko će imati prave uspomene svoje mladosti u starosti? Ja, kompletno uvučena u svetski digitalni pokret koji manipuliše mojim samopouzdanjem, izgledom i slobodnim vremenom, ili onaj znojavi kovrdžavi koji pleše na igranci iz 70-ih i nema ni blago pojma do danas da ga je neko uslikao?

Niko od nas neće biti prelep za trideset, četrdeset godina. Bićemo stari, i starićemo još više. I biće lepi oni ljudi koji nas nasmeju, koji su večan izvor optimizma i radosti, iz kojih isijiava čistota, skromnost i ljudsko dostojanstvo. Biće lepi oni ljudi koji se drže za ruke i dalje, u svojim sedamdesetim.

Možda jedan od najvećih egzistencijalnih uspeha 21. veka kod čoveka jeste da uspe da bude srećan i sve ostalo što je u superlativu, bez da ima poriv da to pokaže ili dokaže celom svetu.

— „U srcu neka ti borave Vera, Vizija i Strpljenje, i ceo je svet tvoj.” —

Svi mediji koji preuzmu tekst, fotografije ili video, dužni su da navedu izvor – Timočka (timocka.rs). Ukoliko preuzimaju kompletan tekst i fotografije, veći deo teksta, ili je preneta integralna vest, u obavezi su da navedu izvor i postave link ka toj vesti.

POSTAVI ODGOVOR

molimo unesite svoj komentar!
ovde unesite svoje ime

POSTAVI ODGOVOR

molimo unesite svoj komentar!
ovde unesite svoje ime

Društvene mreže

24,189PratilacaLajkuj
4,185PratilacaZaprati
1,252PratilacaZaprati
222PratilacaBaci sub