Timočka Timočka
Početna / Kolumna / MISLOPISI: Planeta prelepih i čega još?
Kolumna „Mislopisi”: Planeta prelepih i čega još?

MISLOPISI: Planeta prelepih i čega još?

Kada gledam albume fotografija svojih roditelja iz detinjstva, adolescencije i studentskih dana, i uopšteno stare, crno-bele fotografije omladine 60-ih i 70-ih iz većine sveta, osim što nisu u boji, te fotografije nose još poneku razliku.

Jedna od vidnih razlika je šta je cilj fotografije. Utisak crno-belih fotografija je, barem meni, da su vrlo uspešno zabeležile trenutak večno. Zabeležile neku avanturu, uspešan lov, smešan pad, fenomenalnu rok svirku, sjajan roštilj kod prvih komšija, spontani ples i provod. Zabeležile grimasu straha, ili vrsnog vica, neplaniranog šoka, skrivenog pogleda.

Zabeležile poruku da su ljudi ranije bili odeveni običnije, sličnije i sigurno manje brinuli o garderobi, a više o tome da ne propuste uspomenu zabeleženu na slici.

Beleže poruke o društvu koje je manje gledalo u objektiv kamere, a više u ljude sa kojima gradi fotografisanu uspomenu. O društvu koje je umelo da uživa u trenutku malo više, i kome su te fotografije danas jedini dodir neke izgubljene, zakopane u vremenu, mladosti i jedini način da ne zaborave da su živeli.

Danas foto-aparate iz mladosti naših roditelja možemo videti u antikvarnicama ili u ulozi kućnih ukrasa jugonostalgičara.

Danas je fotografija doživela ozbiljan napredak. Ili možda “nazadak”?

Danas uglavnom možemo da vidimo samo glave ljudi na slikama. Glave i lica bez ijedne mrlje. Usta su često majmunska. Bubuljice, znoj i nesređena ili neočešljana kosa su aorist. Danas svi imamo tela poput popularnih likova iz serije „Čuvari plaže”. A ako nemamo takva tela, onda imamo digitalne programe i filtere koje rado plaćamo kako bismo stilski sakrili da nemamo izvajana tela. Sa dolaskom digitalne tehnologije kao da smo kolektivno odlučili da otkinemo ostale delove tela ispod glave i beležimo samo naše glave. Kako je to kul…

Sećam se kada sam i sama postala žrtva publikovanja sopstvene privatnosti, i kada sam kao svaki poslušni vojnik društva, veliki deo svog slobodnog vremena i socijalizacije sa ljudima beležila digitalno, a manje bila prisutna u samom događaju, kako bih obavestila druge o tome kako provodim svoje slobodno vreme. Bio je početak 2000-ih. Svima oko mene se razvijala nekakva anksioznost ukoliko ne oglasimo svoj izgled, šminku, odevnu kombinaciju, scenirani i montirani trenutak mega uspešne žurke na kojoj se nalazimo.

Ne možemo kompletno da živimo na periferiji i ne usvajamo nove trendove, a pogotovo ne možemo to u mladim godinama kada smo se tek ispillili iz porodičnih gnezda, kada najmanje umemo da znamo šta je dobro, a šta ne za nas.

Danas, zahvaljujući plastičnim operacijama, veštačkim obrvama, kosama, noktima, trepavicama, prelepoj markiranoj garderobi i najnovijem telefonu, možemo da kažemo da smo zaista uspeli u svom životu. Prelepi smo. I to će mnogo ljudi videti. Mi se zapravo zbog tih pogleda i pregleda i trudimo da budemo prelepi. Danas naše fotografije služe da ubede okruženje oko nas da smo ipak dovoljno dobri, lepi, bogati, uspešni, druželjubivi, srećni. Mi se plašimo da budemo prirodni, i svoji. To nije dovoljno dobro, zabavno, treba nam potvrda drugih da smo primećeni.

Pitam ja sebe i sve nas, ko je bio više slobodan u svojoj mladosti? I ko će imati prave uspomene svoje mladosti u starosti? Ja, kompletno uvučena u svetski digitalni pokret koji manipuliše mojim samopouzdanjem, izgledom i slobodnim vremenom, ili onaj znojavi kovrdžavi koji pleše na igranci iz 70-ih i nema ni blago pojma do danas da ga je neko uslikao?

Niko od nas neće biti prelep za trideset, četrdeset godina. Bićemo stari, i starićemo još više. I biće lepi oni ljudi koji nas nasmeju, koji su večan izvor optimizma i radosti, iz kojih isijiava čistota, skromnost i ljudsko dostojanstvo. Biće lepi oni ljudi koji se drže za ruke i dalje, u svojim sedamdesetim.

Možda jedan od najvećih egzistencijalnih uspeha 21. veka kod čoveka jeste da uspe da bude srećan i sve ostalo što je u superlativu, bez da ima poriv da to pokaže ili dokaže celom svetu.

— „U srcu neka ti borave Vera, Vizija i Strpljenje, i ceo je svet tvoj.” —

Možda će Vas zanimati

Udruženje „Sigurne staze”: Da li nam je potreban razvoj mikro-mobilnosti?

„Sigurne staze”: Da li nam je potreban razvoj mikro-mobilnosti?

Jedan od ciljeva održivog razvoja UN nosi naziv „Održivi gradovi i zajednice” koji ima za …

MISLOPISI: Šta će reći ljudi?

Dosadno veče u utorak prošle nedelje u hladnoj Budimpešti postalo je znatno zanimljivije kada sam …

Pretplatite se
Obavesti o
guest
0 Komentara
Ugrađene povratne informacije
Pogledajte sve komentare
0
Voleli bismo da čujemo Vaše mišljenje, ostavite komentarx
()
x

Pin It on Pinterest

Odabir pisma

Ćirilica Latinica