КолумнаМИСЛОПИСИ: Планета прелепих и чега још?

МИСЛОПИСИ: Планета прелепих и чега још?

Колумна „Мислописи”: Планета прелепих и чега још?

Када гледам албуме фотографија својих родитеља из детињства, адолесценције и студентских дана, и уопштено старе, црно-беле фотографије омладине 60-их и 70-их из већине света, осим што нису у боји, те фотографије носе још понеку разлику.

Једна од видних разлика је шта је циљ фотографије. Утисак црно-белих фотографија је, барем мени, да су врло успешно забележиле тренутак вечно. Забележиле неку авантуру, успешан лов, смешан пад, феноменалну рок свирку, сјајан роштиљ код првих комшија, спонтани плес и провод. Забележиле гримасу страха, или врсног вица, непланираног шока, скривеног погледа.

Забележиле поруку да су људи раније били одевени обичније, сличније и сигурно мање бринули о гардероби, а више о томе да не пропусте успомену забележену на слици.

Бележе поруке о друштву које је мање гледало у објектив камере, а више у људе са којима гради фотографисану успомену. О друштву које је умело да ужива у тренутку мало више, и коме су те фотографије данас једини додир неке изгубљене, закопане у времену, младости и једини начин да не забораве да су живели.

Данас фото-апарате из младости наших родитеља можемо видети у антикварницама или у улози кућних украса југоносталгичара.

Данас је фотографија доживела озбиљан напредак. Или можда „назадак“?

Данас углавном можемо да видимо само главе људи на сликама. Главе и лица без иједне мрље. Уста су често мајмунска. Бубуљице, зној и несређена или неочешљана коса су аорист. Данас сви имамо тела попут популарних ликова из серије „Чувари плаже”. А ако немамо таква тела, онда имамо дигиталне програме и филтере које радо плаћамо како бисмо стилски сакрили да немамо извајана тела. Са доласком дигиталне технологије као да смо колективно одлучили да откинемо остале делове тела испод главе и бележимо само наше главе. Како је то кул…

Сећам се када сам и сама постала жртва публиковања сопствене приватности, и када сам као сваки послушни војник друштва, велики део свог слободног времена и социјализације са људима бележила дигитално, а мање била присутна у самом догађају, како бих обавестила друге о томе како проводим своје слободно време. Био је почетак 2000-их. Свима око мене се развијала некаква анксиозност уколико не огласимо свој изглед, шминку, одевну комбинацију, сценирани и монтирани тренутак мега успешне журке на којој се налазимо.

Не можемо комплетно да живимо на периферији и не усвајамо нове трендове, а поготово не можемо то у младим годинама када смо се тек испиллили из породичних гнезда, када најмање умемо да знамо шта је добро, а шта не за нас.

Данас, захваљујући пластичним операцијама, вештачким обрвама, косама, ноктима, трепавицама, прелепој маркираној гардероби и најновијем телефону, можемо да кажемо да смо заиста успели у свом животу. Прелепи смо. И то ће много људи видети. Ми се заправо због тих погледа и прегледа и трудимо да будемо прелепи. Данас наше фотографије служе да убеде окружење око нас да смо ипак довољно добри, лепи, богати, успешни, дружељубиви, срећни. Ми се плашимо да будемо природни, и своји. То није довољно добро, забавно, треба нам потврда других да смо примећени.

Питам ја себе и све нас, ко је био више слободан у својој младости? И ко ће имати праве успомене своје младости у старости? Ја, комплетно увучена у светски дигитални покрет који манипулише мојим самопоуздањем, изгледом и слободним временом, или онај знојави коврџави који плеше на игранци из 70-их и нема ни благо појма до данас да га је неко усликао?

Нико од нас неће бити прелеп за тридесет, четрдесет година. Бићемо стари, и старићемо још више. И биће лепи они људи који нас насмеју, који су вечан извор оптимизма и радости, из којих исијиава чистота, скромност и људско достојанство. Биће лепи они људи који се држе за руке и даље, у својим седамдесетим.

Можда један од највећих егзистенцијалних успеха 21. века код човека јесте да успе да буде срећан и све остало што је у суперлативу, без да има порив да то покаже или докаже целом свету.

— „У срцу нека ти бораве Вера, Визија и Стрпљење, и цео је свет твој.” —

Сви медији који преузму текст, фотографије или видео, дужни су да наведу извор – Тимочка (timocka.rs). Уколико преузимају комплетан текст и фотографије, већи део текста, или је пренета интегрална вест, у обавези су да наведу извор и поставе линк ка тој вести.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овде унесите своје име

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овде унесите своје име

Društvene mreže

24,353ПратилацаЛајкуј
4,213ПратилацаЗапрати
1,262ПратилацаЗапрати
222ПратилацаБаци суб