Timočka Timočka
Početna / Kolumna / MISLOPISI: Puna praznina
Kolumna „Mislopisi”: Puna praznina

MISLOPISI: Puna praznina

U poslednje tri decenije sretala sam ljude različitih stilova života, nacionalnih identiteta i sistema vrednosti.

“Da kucnem u drvo”, nadam se da ću da živim i srećem nove i nadalje. Ako se skoncentrišem na podneblje pod kojim sam rasla i uzmem u obzir političke okolnosti koje mahom više skrnave nego što obogaćuju kolektivni moral našeg društva, ne mogu da kažem da sam šokirana (bez)vrednostima koje se danas, u nas, neguju možda i više nego ikada. Dok ovo pišem iskače mi u podsvesti izjava koju sam čula možda više puta od “Volim te”, a to je: „Nikad nije bilo gore”. Osiromašenje zemlje vodi neizbežno u neki pad morala, štaviše, vodi u izuzetna iskušenja pred ljudima koja, ukoliko nismo dovoljno mentalno jaki i egzistencijalno stabilni, mogu da nas nadvladaju i “gurnu” sistematski u drugačiju, često “nižu” verziju sebe.

Ako pređemo granice naše Srbijice, imamo većinom drugačiju situaciju. Za razliku od razvojnih, razvijena društva nemaju iste trzavice, ali ne znači da ih nemaju uopšte. Stopa samoubistava i dijagnostikovanih hroničnih depresija ne manjka u zemljama zapadne Evrope, a često je i viša, a koja dolazi i kao posledica mehaničkog, nedovoljno kreativnog i ispunjenog života, podređenog robotičkom preživljavanju i ispunjenju nekih društvenih ciljeva više nego ličnih.

Nedostatak Sunca koji saterava ljude masovno u zatvorene prostore, kulturološke razlike koje diktiraju emocionalno separatisanje od ranih godina života i žurba za egsitencijalnom samostalnošću koja ako se ne stvori, preti da pošalje vrlo brzo ljude u život na ulici. Začudili biste se, ako već do sada niste, kako neki ljudi koji imaju mogućnosti, ne umeju da uživaju u istim, i ne znaju da unovče svoj novac u ličnu sreću.

Nismo samo mi izazvani kako da živimo bolji život u nesavršenim životnim okolnostima. Oni koji imaju bolje uslove za integraciju u društvo nisu nužno srećniji. Hoću reći, niko se nije srećan rodio, već smo svi autori sopstvenog kvaliteta života, i na nama je da se adaptiramo na način koji nam najmanje šteti psihički, fizički i duhovno. Da osmislimo i ispunimo liniju života, tako da kada dođe trenutak njegovog prestanka, nemamo velika kajanja, jer smo više kritikovali život no što smo ga živeli.

Nedavno sam u knjizi „O sebi”, autora Irvina Jaloma, renomiranog profesora psihijatrije i pisca nekih od najprodavanijih knjiga iz oblasti psihologije i psihoterapije, pročitala i bila oduševljena kako je citirao reči svog kolege Alena Velisa koji objašnjava značenje “smisla” života kroz svoju igru sa psom. Kada on uzme štap koji će baciti svom psu da bi ga ovaj uhvatio i vratio, pas je istog trena spreman za zadatak i igru. On sada ima misiju da vrati štap svom gazdi. Uradiće sve da bi došao do tog bačenog štapa, i onda kada ga se dočepa, on se usporeno vraća svome vlasniku, i želi da mu da štap nazad i završi svoju misiju, ali istovremeno je i tužan što se zadatak završio i neizvesnost da li će ga uhvatiti je nestala, i on je sada ponovo u stanju čekanja na novu misiju. A onda je njegov vlasnik Alen zanimljivo zaključio kako je njegov pas zapravo srećnik, jer ima njega da mu baci taj štap i stavi ga u stanje ispunjenja neke misije, dok on kao ljudsko biće nema tu privilegiju da mu neko baci štap i stvori misiju, već da je sam mora osmisliti kako bi osećao smisao.

Pitam se koliko zaista živimo život koji je ispunjen spoljnim kriterijuma uspeha, a iznutra smo prazni i ne osećamo se živim? Koliko nas materijalni dobici mogu usrećiti na duže staze? Da li smo srećniji kada drugi ljudi vide i čuju da smo nešto uspeli, ili kada mi ostvarimo nešto u šta niko nije verovao da ćemo uspeti, i često i kritikovao krišom? Koliko živimo da bismo ispunjavali neki tok života kakav se “očekuje”, u odnosu na onaj koji želimo? Zvučaće morbidno, ali s vremena na vreme podsetim sebe na tešku istinu – na mojoj sahrani će malo ljudi patiti godinama nakon što me ne bude bilo, ako sam srećnica, možda će ih biti desetoro. Živeću u sećanjima tih ljudi, kao što danas ja oživljavam neke ljude u svojim sećanjima, i nemam ih više pored sebe da zajedno svedočimo lepim trenucima koje smo živeli.

Da li smisao naših života postoji tamo negde ili smo mi stvaraoci osećaja smisla u sebi? Čime se puni naš osećaj smisla i sreće? A čime se prazni? Koliko traje osećaj sreće pri kupovini novih kola u poređenju sa osećajem sreće i smisla koji se stvara kada pomognemo nekome, kada podelimo sa nekim nešto, kada koristimo sopstvene mogućnosti da pozitivno utičemo na druge, kada volimo mi nekog, a ne samo neko nas? Da se razumemo, i nova kola i dobra dela su osećaji sreće i zadovoljstva.

Ali u poslednjim danima naših života pitam se koje ćemo se uspomene od te dve prve setiti i koje ćemo moći da ponesemo sa sobom u kovčeg. Možda težnja za duševno ispunjenim životom može da parira i najlošijim uslovima života, može da nadjača tu “lošu” sudbinu na koju svi mi s vremena na vreme pretplatimo kada ne želimo da preuzmemo odgovornost za sopstvenu sreću.

— „U srcu neka ti borave Vera, Vizija i Strpljenje, i ceo je svet tvoj.” —

Možda će Vas zanimati

Rajačka narodna škola zdravlja: Povodom 5. juna – Svetskog dana zaštite životne sredine

Rajačka narodna škola zdravlja objavljuje zanimljive poruke o čuvanju i unapređivanju života i zdravlja povodom …

Rajačka narodna škola zdravlja: O prirodi vaspitanja

Rajačka narodna škola zdravlja: O prirodi vaspitanja

Mesec u kome smo “planirali” da pobedimo COVID-19, je i mesec velikog problema kako da …

Pretplatite se
Obavesti o
guest
0 Komentara
Ugrađene povratne informacije
Pogledajte sve komentare
0
Voleli bismo da čujemo Vaše mišljenje, ostavite komentarx
()
x

Pin It on Pinterest

Odabir pisma

Ćirilica Latinica