КолумнаМИСЛОПИСИ: Пуна празнина

МИСЛОПИСИ: Пуна празнина

Колумна „Мислописи”: Пуна празнина

У последње три деценије сретала сам људе различитих стилова живота, националних идентитета и система вредности.

„Да куцнем у дрво“, надам се да ћу да живим и срећем нове и надаље. Ако се сконцентришем на поднебље под којим сам расла и узмем у обзир политичке околности које махом више скрнаве него што обогаћују колективни морал нашег друштва, не могу да кажем да сам шокирана (без)вредностима које се данас, у нас, негују можда и више него икада. Док ово пишем искаче ми у подсвести изјава коју сам чула можда више пута од „Волим те“, а то је: „Никад није било горе”. Осиромашење земље води неизбежно у неки пад морала, штавише, води у изузетна искушења пред људима која, уколико нисмо довољно ментално јаки и егзистенцијално стабилни, могу да нас надвладају и „гурну“ систематски у другачију, често „нижу“ верзију себе.

Ако пређемо границе наше Србијице, имамо већином другачију ситуацију. За разлику од развојних, развијена друштва немају исте трзавице, али не значи да их немају уопште. Стопа самоубистава и дијагностикованих хроничних депресија не мањка у земљама западне Европе, а често је и виша, а која долази и као последица механичког, недовољно креативног и испуњеног живота, подређеног роботичком преживљавању и испуњењу неких друштвених циљева више него личних.

Недостатак Сунца који сатерава људе масовно у затворене просторе, културолошке разлике које диктирају емоционално сепаратисање од раних година живота и журба за егситенцијалном самосталношћу која ако се не створи, прети да пошаље врло брзо људе у живот на улици. Зачудили бисте се, ако већ до сада нисте, како неки људи који имају могућности, не умеју да уживају у истим, и не знају да уновче свој новац у личну срећу.

Нисмо само ми изазвани како да живимо бољи живот у несавршеним животним околностима. Они који имају боље услове за интеграцију у друштво нису нужно срећнији. Хоћу рећи, нико се није срећан родио, већ смо сви аутори сопственог квалитета живота, и на нама је да се адаптирамо на начин који нам најмање штети психички, физички и духовно. Да осмислимо и испунимо линију живота, тако да када дође тренутак његовог престанка, немамо велика кајања, јер смо више критиковали живот но што смо га живели.

Недавно сам у књизи „О себи”, аутора Ирвина Јалома, реномираног професора психијатрије и писца неких од најпродаванијих књига из области психологије и психотерапије, прочитала и била одушевљена како је цитирао речи свог колеге Алена Велиса који објашњава значење „смисла“ живота кроз своју игру са псом. Када он узме штап који ће бацити свом псу да би га овај ухватио и вратио, пас је истог трена спреман за задатак и игру. Он сада има мисију да врати штап свом газди. Урадиће све да би дошао до тог баченог штапа, и онда када га се дочепа, он се успорено враћа своме власнику, и жели да му да штап назад и заврши своју мисију, али истовремено је и тужан што се задатак завршио и неизвесност да ли ће га ухватити је нестала, и он је сада поново у стању чекања на нову мисију. А онда је његов власник Ален занимљиво закључио како је његов пас заправо срећник, јер има њега да му баци тај штап и стави га у стање испуњења неке мисије, док он као људско биће нема ту привилегију да му неко баци штап и створи мисију, већ да је сам мора осмислити како би осећао смисао.

Питам се колико заиста живимо живот који је испуњен спољним критеријума успеха, а изнутра смо празни и не осећамо се живим? Колико нас материјални добици могу усрећити на дуже стазе? Да ли смо срећнији када други људи виде и чују да смо нешто успели, или када ми остваримо нешто у шта нико није веровао да ћемо успети, и често и критиковао кришом? Колико живимо да бисмо испуњавали неки ток живота какав се „очекује“, у односу на онај који желимо? Звучаће морбидно, али с времена на време подсетим себе на тешку истину – на мојој сахрани ће мало људи патити годинама након што ме не буде било, ако сам срећница, можда ће их бити десеторо. Живећу у сећањима тих људи, као што данас ја оживљавам неке људе у својим сећањима, и немам их више поред себе да заједно сведочимо лепим тренуцима које смо живели.

Да ли смисао наших живота постоји тамо негде или смо ми ствараоци осећаја смисла у себи? Чиме се пуни наш осећај смисла и среће? А чиме се празни? Колико траје осећај среће при куповини нових кола у поређењу са осећајем среће и смисла који се ствара када помогнемо некоме, када поделимо са неким нешто, када користимо сопствене могућности да позитивно утичемо на друге, када волимо ми неког, а не само неко нас? Да се разумемо, и нова кола и добра дела су осећаји среће и задовољства.

Али у последњим данима наших живота питам се које ћемо се успомене од те две прве сетити и које ћемо моћи да понесемо са собом у ковчег. Можда тежња за душевно испуњеним животом може да парира и најлошијим условима живота, може да надјача ту „лошу“ судбину на коју сви ми с времена на време претплатимо када не желимо да преузмемо одговорност за сопствену срећу.

— „У срцу нека ти бораве Вера, Визија и Стрпљење, и цео је свет твој.” —

Сви медији који преузму текст, фотографије или видео, дужни су да наведу извор – Тимочка (timocka.rs). Уколико преузимају комплетан текст и фотографије, већи део текста, или је пренета интегрална вест, у обавези су да наведу извор и поставе линк ка тој вести.

Društvene mreže

24,800ПратилацаЛајкуј
4,397ПратилацаЗапрати
1,264ПратилацаЗапрати
222ПратилацаБаци суб