KolumnaMISLOPISI: Put do zlatne sredine

MISLOPISI: Put do zlatne sredine

Kolumna „Mislopisi”: Put do zlatne sredine

U kom trenutku čovek zastane i kaže sebi da mu je sve potaman? Da je sve što u svom života oseća, kuša i ima dovoljno? Da mu nije potrebno više ništa, i da je zadovoljan i ubalansiran?

Na pragu sam tridesetih, a nisam nijednu osobu upoznala, uključujući sebe, kojoj je sve dovoljno. Ni stariju, ni mlađu. Nisam nikada čula da se neko izjašnjava da mu je sve dovoljno.
Sitni porivi koji nas sve napadaju ne pitajući za godine, u pozadini naših mozgova, i uglavnom zvuče ovako:

„Kako je lepa ona bluzica iz izloga, tačno mi samo ona fali da upotpunim odevnu kombinaciju za subotu. Moram da je imam. Moram da je nabavim do subote.”

„Izašao je novi model ’Adidas’ patika, realno moram da pozovem ćaleta da mi uleti sa nekim kešom, pa ću mu vraćati u ratama.”

„Ma nismo ni planirali da kupujemo treći auto, ali moj brat i ja ne možemo da koristimo isti automobil kada idemo u grad, jer prosto nemamo mi ista kretanja i društva.”

„Jedva čekam da dobijem povišicu da mogu da idem na Kopaonik svake godine.”

Postoji negde upodobljena teorema da se u zapadnjačkim zemljama smisao života puno svodi na posedovanje, imanje, sticanje, dok u istočnjačkim kulturama primat ima bistvovanje i darivanje, kao smisao života. Možda. Lično ne mogu da se složim sa takvim generalizacijama. Možda je poteklo od zapadnjačkih zemalja, ali svakako verujem da je današnji svet sveobuhvatno orijentisan na sticanje, posedovanje i imanje više nego na ovo drugo.

Prvo bih istakla važnu distinkciju između egzistencijalnih, elementarnih potreba i nezdravih potreba za gomilanjem. Svi ljudi ovog sveta imaju osnovne potrebe za hranom, krovom nad glavom, garderobom koja će ih zgrejati i slično.

Ukoliko posmatramo kako je društvo postavljeno danas, koncept imanja se izjednačava često sa onim što jesmo. Mi smo ono što imamo. I zato stalno stičemo novo. Novo materijalno. I vrlo često smo anksiozni upravo zbog toga što strepimo da to što imamo može da nestane, izgubi se, pa stalno jurimo da stičemo još više i više, da bismo se zaštitili ukoliko potencijalno izgubimo nešto. Jer ako izgubimo to što imamo, mi smo opet ništa i niko. I tako se rađa pohlepa. Alavost. Porivi megalomanije.

Stvara se u čoveku uverenje da vredi više, jer ima puno. Stvara se sloboda da se ponaša nadmeno i zahteva bezuslovno poštovanje samo zato jer u tom trenutku poseduje status, moć, puno novca i ostalih materijalnih dobara. Stvara se škrtost prema svetu praćeno sitničarenjem. Deljenje sa drugim ili darivanje je raritet. Ne znam da li ste primetili, ali većina ljudi koji neguju gore pomenuti modus življenja imaju još jednu zanimljivu osobinu. Ja bih ih nazvala „sakupljačima dobrih dela“. Sretnete ih na ulici, a oni vas podsete na pomoć koju su vam pružili i indirektno vas opominju da ne zaboravite da su vam pričinili tu uslugu, a da ne pominjemo koliko drugih ljudi zna da su vam pomogli.

Pitam se da li „pomognu“ da bi promovisali svoja dobra dela ili možda zato što veruju da kad umru to će tamo negde da se računa. Ne osećam da rade dobra dela jer njih ta dobra dela čine srećnima. Veliki Momo Kapor je rekao: „Šta je sevap? To je kada činiš dobro delo i ostaješ nepoznat.”

Šta se dešava sa još malo, pa iščezlim, drugim pristupom životu tj. filozofiji BISTVOVANJA?

Pre industrijalizacije sveta agrikultura kao oblik preživljavanja je bila predominantna. Bio je to period i rodne ravnopravnosti. Dok su ljudi obrađivali zemljišta i živeli primitivnije nije bilo mesta posedovanju, rekla bih, jer nije ni imalo šta da se ima, niti je to predstavljalo preduslov za kvalitetan život.

Ljudi su više bili povezani sa prirodom, njihovi životi bili su bazirani na iskustvima, a ne na neprestanoj akumulaciji dobara, više su i uživali, a u jedno sam sigurna, živeli su više u miru. Bili su prisutni u sopstvenom životu.

Onog trenutka kada je ljudski um rodio ideju eksploatacije ljudskog bića zarad sopstvenog boljitka, nastupa na scenu posedovanje kao novi životni pravac. Dakle ne politički pokret ili društveno uređenje, već životna orijentacija koja donosi promenu svesti. Onog trenutka kada su ljudi postali radna snaga da bi čovek izgradio nešto za sebe, tog trenutka počinje posedovanje.

Moje pitanje je kako balansirati između imanja i bistvovanja, u svetu koji uveliko naginje ka čistom imanju? Kako ne izgubiti sebe u neprestanoj jurnjavi za nedodirljivim, nedostižnim, i da li je vredno na kraju dana?

Gete u svom čuvenom delu „Faust” slikovito prikazuje pad čoveka kada Faust moli lukavog Mefistofela da ostane, jer zapravo pada u iskušenje da ga otme odnosno poseduje, i u tom trenutku Satana simbolično pobeđuje, a čovek je izgubljen.

Gde je vaša zlatna sredina u ovom svetu?

— „U srcu neka ti borave Vera, Vizija i Strpljenje, i ceo je svet tvoj.” —

Svi mediji koji preuzmu tekst, fotografije ili video, dužni su da navedu izvor – Timočka (timocka.rs). Ukoliko preuzimaju kompletan tekst i fotografije, veći deo teksta, ili je preneta integralna vest, u obavezi su da navedu izvor i postave link ka toj vesti.

Pretplatite se
Obavesti o
guest
0 Komentara
Ugrađene povratne informacije
Pogledajte sve komentare
Pretplatite se
Obavesti o
guest
0 Komentara
Ugrađene povratne informacije
Pogledajte sve komentare

Društvene mreže

24,024PratilacaLajkuj
4,100PratilacaZaprati
1,239PratilacaZaprati
160PratilacaBaci sub
0
Voleli bismo da čujemo Vaše mišljenje, ostavite komentarx