КолумнаМИСЛОПИСИ: Пут до златне средине

МИСЛОПИСИ: Пут до златне средине

Колумна „Мислописи”: Пут до златне средине

У ком тренутку човек застане и каже себи да му је све потаман? Да је све што у свом живота осећа, куша и има довољно? Да му није потребно више ништа, и да је задовољан и убалансиран?

На прагу сам тридесетих, а нисам ниједну особу упознала, укључујући себе, којој је све довољно. Ни старију, ни млађу. Нисам никада чула да се неко изјашњава да му је све довољно.
Ситни пориви који нас све нападају не питајући за године, у позадини наших мозгова, и углавном звуче овако:

„Како је лепа она блузица из излога, тачно ми само она фали да употпуним одевну комбинацију за суботу. Морам да је имам. Морам да је набавим до суботе.”

„Изашао је нови модел ’Адидас’ патика, реално морам да позовем ћалета да ми улети са неким кешом, па ћу му враћати у ратама.”

„Ма нисмо ни планирали да купујемо трећи ауто, али мој брат и ја не можемо да користимо исти аутомобил када идемо у град, јер просто немамо ми иста кретања и друштва.”

„Једва чекам да добијем повишицу да могу да идем на Копаоник сваке године.”

Постоји негде уподобљена теорема да се у западњачким земљама смисао живота пуно своди на поседовање, имање, стицање, док у источњачким културама примат има биствовање и даривање, као смисао живота. Можда. Лично не могу да се сложим са таквим генерализацијама. Можда је потекло од западњачких земаља, али свакако верујем да је данашњи свет свеобухватно оријентисан на стицање, поседовање и имање више него на ово друго.

Прво бих истакла важну дистинкцију између егзистенцијалних, елементарних потреба и нездравих потреба за гомилањем. Сви људи овог света имају основне потребе за храном, кровом над главом, гардеробом која ће их згрејати и слично.

Уколико посматрамо како је друштво постављено данас, концепт имања се изједначава често са оним што јесмо. Ми смо оно што имамо. И зато стално стичемо ново. Ново материјално. И врло често смо анксиозни управо због тога што стрепимо да то што имамо може да нестане, изгуби се, па стално јуримо да стичемо још више и више, да бисмо се заштитили уколико потенцијално изгубимо нешто. Јер ако изгубимо то што имамо, ми смо опет ништа и нико. И тако се рађа похлепа. Алавост. Пориви мегаломаније.

Ствара се у човеку уверење да вреди више, јер има пуно. Ствара се слобода да се понаша надмено и захтева безусловно поштовање само зато јер у том тренутку поседује статус, моћ, пуно новца и осталих материјалних добара. Ствара се шкртост према свету праћено ситничарењем. Дељење са другим или даривање је раритет. Не знам да ли сте приметили, али већина људи који негују горе поменути модус живљења имају још једну занимљиву особину. Ја бих их назвала „сакупљачима добрих дела“. Сретнете их на улици, а они вас подсете на помоћ коју су вам пружили и индиректно вас опомињу да не заборавите да су вам причинили ту услугу, а да не помињемо колико других људи зна да су вам помогли.

Питам се да ли „помогну“ да би промовисали своја добра дела или можда зато што верују да кад умру то ће тамо негде да се рачуна. Не осећам да раде добра дела јер њих та добра дела чине срећнима. Велики Момо Капор је рекао: „Шта је севап? То је када чиниш добро дело и остајеш непознат.”

Шта се дешава са још мало, па ишчезлим, другим приступом животу тј. филозофији БИСТВОВАЊА?

Пре индустријализације света агрикултура као облик преживљавања је била предоминантна. Био је то период и родне равноправности. Док су људи обрађивали земљишта и живели примитивније није било места поседовању, рекла бих, јер није ни имало шта да се има, нити је то представљало предуслов за квалитетан живот.

Људи су више били повезани са природом, њихови животи били су базирани на искуствима, а не на непрестаној акумулацији добара, више су и уживали, а у једно сам сигурна, живели су више у миру. Били су присутни у сопственом животу.

Оног тренутка када је људски ум родио идеју експлоатације људског бића зарад сопственог бољитка, наступа на сцену поседовање као нови животни правац. Дакле не политички покрет или друштвено уређење, већ животна оријентација која доноси промену свести. Оног тренутка када су људи постали радна снага да би човек изградио нешто за себе, тог тренутка почиње поседовање.

Моје питање је како балансирати између имања и биствовања, у свету који увелико нагиње ка чистом имању? Како не изгубити себе у непрестаној јурњави за недодирљивим, недостижним, и да ли је вредно на крају дана?

Гете у свом чувеном делу „Фауст” сликовито приказује пад човека када Фауст моли лукавог Мефистофела да остане, јер заправо пада у искушење да га отме односно поседује, и у том тренутку Сатана симболично побеђује, а човек је изгубљен.

Где је ваша златна средина у овом свету?

— „У срцу нека ти бораве Вера, Визија и Стрпљење, и цео је свет твој.” —

Сви медији који преузму текст, фотографије или видео, дужни су да наведу извор – Тимочка (timocka.rs). Уколико преузимају комплетан текст и фотографије, већи део текста, или је пренета интегрална вест, у обавези су да наведу извор и поставе линк ка тој вести.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овде унесите своје име

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овде унесите своје име

Društvene mreže

24,353ПратилацаЛајкуј
4,213ПратилацаЗапрати
1,262ПратилацаЗапрати
222ПратилацаБаци суб