Na našim prostorima se termin „intelektualac“ i dalje usko povezuje sa stručnim spremama poput političara, umrlog pisca koji se nadaleko čita, ili živog, ali samo ako je taj živi pisac prodao puno tiraža knjiga do sada, zatim sa profesijom prosvetnog radnika ili lekara, i tako redom. Ljudi koji su se svojevoljno posvetili i informisali dublje o određenoj temi, a za istu nemaju stečeno akademsko zvanje takođe se ne smatraju intelektualcima.
Ako konsultujemo rečnike o značenju reči „intelektualac“ uglavnom nailazimo na objašnjenje da pojam intelektualno potiče od latinske reči intellegō, što u prevodu znači uvideti, zamišljati, razmotriti; umno i duhovno(intelektualno).
Đuro Šušnjić, jedan od najistaknutijih filozofa i sociologa sa prostora Balkana, na pitanje: „Ko su intelektualci?”, rekao je: „Intelektualac je svaki čovek koji živi duhovnim životom, vođen interesom da svet upozna i osmisli, a ne da njime vlada ili da ga koristi za druge potrebe. Biti intelektualac znači staviti interes za istinu iznad svih drugih interesa. Obično u društvu postoji skupina ljudi čiji je jedini i isključivi interes da prikuplja, sređuje, čuva, širi, tumači, kritikuje i stvara najrazličitije ideje, verovanja i vrednosti, to jest raznovrsne duhovne tvorevine.”
Da li smo značenje i smisao termina „intelektualac“ neprimetno izmenili i prilagodili potrebama današnjeg „morala“? Čini mi se da je danas izgleda dovoljno da se zadovolje kriterijumi društva u pogledu sticanja diplome višeg ili visokog obrazovanja, i pre toga standardi formalnog obrazovanja, i status „intelektualca“ postaje naše srednje ime.
Šta se dešava sa opštom kulturom? Sa opštom informisanošću mladih i starijih zajedno, koja zapravo zahteva doživotno ulaganje? Zar zaista očekujemo da ćemo znanjem o jednoj uskoj oblasti, često i pod-kategoriji kategorije, moći da racionalno i ispravno rasuđujemo odluke i dešavanja iz prvenstveno naše okoline, a onda i u svetu? Svaka čast doktoru hemijskih nauka koji je seo, zasukao rukave i dokazao da istrajnost vodi ostvarenju cilja i postao doktor, mašala. Ako taj doktor hemijskih nauka sedi u krugu doktora pravnih ili ekonomskih nauka i nema nijednu misao koja mu navire dok pasivno učestvuje u diskusiji na neku od tih društvenih tema, da li ga to i dalje čini „intelektualcem“?
Da li nas naš obrazovni sistem zajedno sa našim prosvetnim radnicima dovoljno dobro uči da razmišljamo kritički i gradimo sopstveni stav? Da li, kada učimo recimo o usponu i padu dinastije Habzburg ili o doprinosima poznatog fizičara Nilsa Bora nauci, da li razumemo zašto učimo to? Da li razumemo da sve što učimo, učimo zbog učenja samog, i zbog razumevanja sveta, a tek naknadno i da nas to znanje jednog dana indirektno kvalifikuje za određene sfere? Da li nam je dovoljno jasno da svo znanje koje stičemo, i koje tek možemo sticati, je zapravo naša privatna artiljerija za izgradnju sopstvenog stava, kao i autonomnog morala i vrednosti. Glavne koristi intelektualnog uzdizanja ne bi trebalo biti finansijske, već duhovne. Trebale bi nas činiti razumnijim, dubljim i smislenijim, kompletnijim ličnostima, a onda i omogućiti da naplatimo svoje znanje omogućujući sebi egzistencijalni boravak u svetu.
Skromno verujem da je intelektualac osoba koja je gladna znanja uvek, i koja svojevoljno izdvaja neko svoje slobodno vreme da nahrani tu glad. Dakle, njegovo obrazovanje ne prestaje sticanjem društvenih potvrda da je obrazovan, već prestaje onda kada umre. Nešto nalik detetu, koje ne ograničava svoju radoznalost i kreativnost prema svetu, na osnovu toga da li je ta radoznalost isplativa ili ne. Veliki pesnik Gete rekao je: „Najveći čovek uvek ostaje dete”.
Samoobrazovanje donosi slobodu u najvišem smislu. Slobodu od političke, medijske, pravne, naučne i raznih drugih svetskih manipulacija. Donosi ptičju perspektivu sveta u kome se krećemo. Uči nas prihvatanju razlika, dubljem razumevanju i širokoumnosti.
— „U srcu neka ti borave Vera, Vizija i Strpljenje, i ceo je svet tvoj.” —
