Колумна„Сигурне стазе”: Да ли смо једнаки и равноправни у саобраћају?

„Сигурне стазе”: Да ли смо једнаки и равноправни у саобраћају?

„Сигурне стазе”: Да ли смо једнаки и равноправни у саобраћају?

Како се наводи у стручној литературе, саобраћај је једна од четири егзистенцијалне функције сваког животног простора (рад, становање, рекреација и саобраћај), чији је циљ повезивање осталих функција, уз што мање негативне ефекте. Без саобраћаја није могуће замислити данашњи начин живота и уређење животног простора.

Полазим од задате чињенице да се уређеност и величина једне заједнице огледа у њеном односу према најслабијима, а деца, пешаци, особе са инвалидитетом, бициклисти, старија лица, труднице и мајке са малом децом, су свакако најслабији и најрањивији чланови друштва, када је реч о саобраћају.

У данашњем свету достојанствен живот је практично незамислив без права на слободно кретање. Да би се ово основно људско право остварило, неопходно је пре свега обезбедити приступачност саобраћајне и урбанистичке инфраструктуре за рањиве учеснике у саобраћају.

Креатори саобраћајне политике не само да не примећују рањиве учеснике у саобраћају, већ и сами креирају саобраћајни простор у ком рањиви учесници не могу равноправно учествовати.

Креатори наше саобраћајне политике приликом саобраћајног планирања избегавају да уваже да је улица основни архитектонски простор града, и да није намењена само за кретање моторних возила, већ и за кретања осталих учесника у саобраћају (деце, пешака, бициклиста, особа са инвалидитетом, старијих лица и тако даље).

Већ деценијама уназад, креатори саобраћајне политике, креирали су саобраћајни систем који искључиво задовољава потребе моторног саобраћаја. Довољно је само да прошетате својим градом и видећете да су тротоари окупирани паркираним возилима, да зоне 30, зоне успореног саобраћаја, бициклистичка инфраструктура, тактилне стазе за слепе и слабовиде, практично не постоје.

Свакако нам је неопходан другачији приступ у обликовању саобраћајног простора, посебно за рањиве учеснике у саобраћају, имајући у виду све инфраструктурне и безбедносне проблеме са којима се сусрећу свакодневно. Мишљења сам, да нам је потребна примена „хуманог инжењеринга“. Концепта који се у основи фокусира на човека и окреће стварним захтевима и потребама које имају рањиви учесници у саобраћају.

„Хумани инжењеринг“ заправо представља, скуп саобраћајних, урбанистичких, грађевинских, архитектонских и других мера са циљем формирања јединственог, безбедног, амбијентално прихватљивог и подједнако доступног простора за рањиве учеснике у саобраћају. На тај начин им обезбеђује адекватну инфраструктуру и подршку, како би сви корисници имали подједнако право и могућност за учествовање у саобраћају.

Крајње је време да надлежне државне институције пруже системску подршку за промоцију и примену урбане и микро мобилности, које би свакако добринеле и створиле услове да рањиви учесници у саобраћају буду равноправни са моторним саобраћајем.

Идеја једнакости и равноправности у саобраћају, сагледана из угла урбане мобилности, поставља терен за сарадњу и ствара културу бриге и поверења, која је неопходна нашем саобраћајном систему.

Систем заснован на једнакости у саобраћају, умањује потребу за контролом саобраћаја, умањује последице саобраћајних незгода и омогућава свим учесницима у саобраћају виши ниво безбедности.

Тренутна саобраћајна и транспортна политика је учинила да Република Србија, по стању безбедности саобраћаја касни 15 година за просеком ЕУ и 25 година за Шведском. Такође, укупни друштвено-економски трошкови саобраћајних незгода, у 2019. години нам износе 4,1 милијарде евра.

Сви медији који преузму текст, фотографије или видео, дужни су да наведу извор – Тимочка (timocka.rs). Уколико преузимају комплетан текст и фотографије, већи део текста, или је пренета интегрална вест, у обавези су да наведу извор и поставе линк ка тој вести.

Društvene mreže

24,847ПратилацаЛајкуј
4,391ПратилацаЗапрати
1,264ПратилацаЗапрати
222ПратилацаБаци суб