Такмичарски програм 31. Фестивала „Дани Зорана Радмиловића” настављен је представом „Звездара театра” из Београда „Спортско срце”, коју је по тексту Ђорђа Милосављевића режирао Милан Караџић.
Ово је драма о једном презреном, осрамоћеном и одбаченом оцу, његовој отуђеној ћерки, куму очајном до аутодеструктивности, адвокатици разочараној до махнитости, те о ћеркином момку, иначе одраслом на Дедињу. И да – њих петоро срећу се у печењари на Горњем Земуну, коју води отац, и то баш на дан, кад су у финалу светског фудбалског првенства у Русији играле репрезентације Француске и Хрватске.
„Упркос презиру, сраму, одбачености, отуђености, очајању, аутодеструктивности, разочараности, махнитости и Дедињу, ово је комедија“, истиче Ђорђе Милосављевић.
Ова изванредна комедија разгалила је зајечарску публику која је дуготрајним аплаузом наградила глумце: Милутина Миму Караџића, Нелу Михаиловић, Александра Ђурицу, Нину Нешковић и Николу Шурбановића, враћајући их више пута на поклон. „Зоранов брк“ за најбољег глумца у представи припао је Милутину Мими Караџићу за улогу оца Бранка Мацуре.
На округлом столу после представе, Мима није крио задовољство због награде истичући како осећа да су ову награду добили сви глумци из представе, коју обожавају да играју. Он је рекао да је као млад глумац дошао у „Атеље 212“ када је Зоран Радмиловић још увек био у том позоришту и био је пар пута са њим на сцени, тако да му је и због тога веома драго што је добио ово глумачко признање. Говорећи о представи Караџић је оценио да је публика на прави начин поздравља и схвата што потврђују и салве аплауза и смеха током представе су веома искрене.
Директор Стеријиног позорја др Мирослав Радоњић је нагласио да је текст представе пример једне класичне, сочне комедије која фали позоришту, која није банална, која је актуелна, која лако комуницира са публиком, а која допушта глумцима да се размахну и играју са пуним срцем и пуном енергијом.
Према речима Александра Ђурице, енергија са којом су стварали ову представу само се пренела на сцену и представа само расте због несебичне колективне игре.
Нела Михаиловић је нагласила да воли зајечарско позориште и овдашњу сцену и подсетила да је у јуну играла у Зајечару.
„Задовољство ми је играти пред зајечарском публиком. Уживала сам и вечерас. Ово је мени једна од најдражих представа и најдражих екипа. Диван је ово фестривал. Желим да траје још дуго и да ми изнова долазимо и добијамо „брке“. Можда се видимо и псоледњег дана. Ако Мима буде требало да дође, ми ћемо сви доћи с њим“, рекла је Михаиловић.
Пре почетка представе, у оквиру пратећег програма трећег дана 31. Фестивала „Дани Зорана Радмиловића“ у фоајеу зајечарског позоришта отворена је изложба Југословенске кинотеке из Београда под називом „Зоран Радмиловић-Живот на филму“ aуторa Александрa Ердељановићa и Иринe Кондић.
Том приликом директор зајечарског театра Владимир Ђуричић рекао је да је лепо сарађивати са југословенском кинотеком и подсетио да су неки пројекти већ урађени а неки започети.
„Урадили смо један програм везан за Драгишу Стојадиновића и то ћемо наставити. Његово дело и лик осветлићемо са више страна. Људи из кинотеке ће нам помоћи да наставимо оно на чему смо данас, ја мислим, ставили три тачке, а то је омаж Живојину Павловићу. Да сваке године, почев од идуће, организујемо један стручни скуп о Живојину Павловићу и да то буде онако како треба. Овде имамо један леп програм који се уклапа у овај фестивал а то је ‘Зоран Радмиловић на филму'“, рекао је Ђуричић.
Изложбу су уприличили Ирина Kондић кустос и Александар Ердељановић, управник архива југословенске кинотеке, човек врло познат у свим стручним круговима у Европи а код нас посебно цењен зато што је пронашао први српски филм “Kарађорђе”и представио га јавности.
Ердељановић је истакао да је Зоран Радмиловић био мултимедијална личност, иако је његов филмски рад и рад на телевизији и филму, можда мање познат од маестралних улога у позоришту. На телевизији је снимио чак 33 серије и 55 ТВ филмова и драма. Играо је укупно у 22 играна филма у периоду од 1962. до 1986. године. Први пут на филму се појавио 1962. године у једном од наших првих новоталасних филмова “Чудна девојка”, једном изванредном епизодом младог новинара, када је био у друштву такође младих, касније истакнутих глумаца као што су Воја Мирић и Шпела Розин. Током 60-их је полако градио свој имиџ. Играо је поново код Јована Живановића у “Горком делу реке” али његове најбоље улоге су: још једна епизода коцкара Петровића, промашеног човека у легендарном ратном филму Жике Митровића ”Марш на Дрину”, затим у филму “Глинени голуб” Томе Јанића где игра илегалца у ратном Сарајеву и у још једном босанско – херцеговачком филму ”Рам за слику моје драге” Мирзе Идризовића у коме игра младића који помаже групи дечака да одрасту. Већ 70-их година је више усредсређен на рад на телевизији и у позоришту али и ту је остварио неколико великих улога. Пре свега ону у легендарну, не самом величином улоге, већ његовом појавом, а то је управо улога радника Радмиловића који у духу Рајха пропагира сексуалну револуцију у филму Душана Макавејева ”Мистерије организма”. Затим снима ТВ серију ”Више од игре” где наступа у улози Kапетана Шљивића, једног поносног српског официра који ће храбро погинути на почетку рата. Kрајем те деценије прави своју једину улогу за коју је награђен и то на Пулском фестивалу Сребрном ареном за најбољу мушку улогу. То је једна фантастична улога Громова, незавршеног студента који се усудом судбине налази у лудници, према новели великог Антона Павловича Чехова. Реч је о филму”Павиљон 6” који је снимио румунски редитељ Лучијан Пинтилије и у коме му друштво праве и други великани југословенског филма и позоришта као што су: Слободан Перовић, Љуба Тадић, Павле Вујисић и други.
Почетком осамдесетих, последњих његових 5-6 година, он је већ једна од најетаблиранијих личности нашег глумишта и сада игра значајне карактерне али и епизодне улоге које ваде и слабије филмове и од њих чине занимљива и пријемчива дела. Тако бих у том периоду издвојио изванредну епизоду Саве, наставника опшетехничког у филму Горана Марковића “Мајстори,мајстори”. Тај филм је недавно дигитално рестаурисан и била је премијера у југословенској кинотеци. Затим ту је такође серија “Приче из радионице” или “Шеста брзина” у којој игра мајстора који поправља кола, циничног и саркастичног Животу и на крају једна од његових кључних улога Билија Питона у Филму “Маратонци трче почасни круг” Слободана Шијана.
„До краја живота Зоран ће одиграти још неколико улога, а последња је била у филму ‘Шмекер’ где игра рођака Дачу”, рекао је Ердељановић додавши да је штета што је Зоран отишао прерано, у педесеттрећој години, али да оно што је оставио иза себе на филму свакако спада у врх српског и југословенског глумишта и да ће се његове улоге још дуго проучавати, а у томе ће помоћи и рестаурације неких његових филмова које ће Југословенска кинотека предузети у следећих неколико година.
Захваливши на изузетној сарадњи и указаном поверењу зајечарском театру и директору Владимиру Ђуричићу, Ирина Kондић је објаснила како је настала изложба и како је постављена.
“Ова изложба је резултат тимског рада мојих колега и Саше и мене, као аутора изложбе. Није било једноставно припремити овај материјал зато што нисмо лако долазили до фотографија и постера. Немамо их баш за сваки филм па смо морали да скидамо са фрејмова филмске траке и на тај начин да вам што више прикажемо. Изложба је хронолошки поређана. Kреће од првог филма “Чудна девојка”из 1962. и завршава се са филмом ”Више од игре” који је настао као филм склопљен из серије из 1976.”
