„Sigurne staze”: Pešaci kao najranjivija kategorija učesnika u saobraćaju

Opasnost je izražena tim pre što su parkovi i mnoga igrališta ograđena ogradom iza koje se deca ne vide i njihova namera se ne uočava na vreme. Deca ne mogu samostalno da procene situaciju u saobraćaju i treba imati veliko razumevanje za njihovo nepropisno kretanje.

Nepregledan pešački prelaz, zaklonjen parkingom ili zelenilom, predstavlja poseban problem za vozače, jer nemaju uvid u kretanje pešaka. Kada se krećete vozilom na putu koje ima najmanje dve trake u istom smeru, morate zaustaviti vozilo ukoliko se vozač vozila iz desne trake zaustavio na pešačkom prelazu. Vozači ne smeju da obilaze vozilo koje se zaustavilo da bi propustilo pešaka!

Ukoliko su pešaci nemoćna lica, slepe osobe koje se kreću uz upotrebu belog štapa i/ili psa vodiča, osobe sa invaliditetom koje se kreću u invalidskim kolicima, ili za kretanje koriste druga ortotičko-protetička pomagala, vozač je obavezan da zaustavi vozilo i da ih propusti.

Poseban problem predstavljaju vozači koji se zaustavljaju i parkiraju na mestima gde je to strogo zabranjeno (trotoar, biciklistička staza/traka, pešački prelaz, tramvajske šine, ulaz/izlaz u školsko dvorište ili neki drugi objekat itd…) i time svesno teraju pešake da se kreću kolovozom, kao i da se provlače između parkiranih vozila, što za pešake može biti kobno.

Brojne studije rađene širom sveta su pokazale da pešaci najviše smrtno stradaju u vreme sumraka i „prvog mraka“. Kao i da adekvatno osvetljenje nesumnjivo povećava bezbednost učesnika u saobraćaju. Studija rađena 2010. god. u Evropskoj Uniji pokazuje da svaki četvrti nastradali pešak strada na pešačkom prelazu.

Prema podacima NHTSA (National Center for Statistics and Analysis), u Sjedinjenim Američkim Državama u 2011. godini oko 30% od ukupnog broja nastradalih pešaka je nastradalo na pešačkom prelazu ili u njegovoj blizini, a 70% nastradalih pešaka je nastradalo u toku noći.

Eksperimentalna istraživanja pokazuju da će pešak biti uočen tek kada je osvetljena približno trećina visine pešaka. Naime, pešake u tamnoj odeći, u noćnim uslovima, uočavamo tek na 26 metara na suvom kolovozu, dok ako je kolovoz mokar na 19 metara. Pešak u sivoj odeći uočava se na udaljenosti od 31 metar, a pešak u svetloj odeći uočava se na udaljenosti od 38 metara na suvom kolovozu.

Ako se krećemo 50 kilometara na čas, za jednu sekundu auto prelazi 14 metara. U najboljem slučaju vozaču je potrebna jedna sekunda da reaguje i pri ovoj brzini, u normalnim uslovima, zaustavni put vozila je 27 metara, tako da već imamo incidentnu situaciju. Situacija je znatno gora ako je kolovoz klizav (kiša, sneg, poledica) pošto je tad zaustavni put vozila duži.
Takođe, uočavanje pešaka u dobroj meri zavisi i od položaja izvora svetlosti kod pešačkih prelaza. U slučaju krivina i prevoja izvore svetlosti treba postavljati ispred pešačkog prelaza, gledano iz smera saobraćajnog toka, pošto je pešak tad vidljiv efektom negativne siluete. Dok, što se tiče pravog puta, izvore svetlosti treba postavljati iznad pešakog prelaza, pošto je pešak tad vidljiv efektom pozitivne siluete.

Dodatno osvetljenje pešačkog prelaza treba da omogući bolje uočavanje samog pešačkog prelaza, prilaza pešačkom prelazu i pešaka u ovoj oblasti. Posebnim osvetljenjem pešačkog prelaza skreće se dodatna pažnja vozaču na njegovo prisustvo, a pešaci u zonama prelaza i na delu trotoara ispred prelaza postaju vidljiviji.

U svetu postoji veliki broj idejnih i praktičnih rešenja za osvetljavanje pešačkih prelaza saobraćajnom opremom i potrebna je samo želja, volja, stručnost i znanje ljudi koji su za to zaduženi da se taj problem reši. Naravno potrebno je apelovati i na pešake da u noćnim uslovima nose svetliju odeću i obuću i da ne prelaze ulicu van pešačkog prelaza.

Takođe, smatram da nije problem da naše Gradske uprave svake godine đacima podele svetloodbojne prsluke, narukvice, priveske, nalepnice itd. kako bi deca kao pešaci bila vidljivija u saobraćaju ostalim učesnicima. Ne iziskuje veliki trošak, a dovodi do veće bezbednosti dece kao pešaka. U saobraćaju važi pravilo „vidi i budi viđen“.

Iz svega gore navedenog možemo zaključiti da su pešaci posebno ugrožena kategorija učesnika u saobraćaju zbog: izloženosti riziku, ranjivosti, grešaka subjektivnog karaktera, propusta u regulativi, loših saobraćajnih rešenja, neuspostavljenih kriterijuma vrednosti i sl.

Ako želimo da smanjimo broj nezgoda i sačuvamo ljudske živote potrebna nam je revolucija ideja, projekata, praktičnih rešenja i upotreba novih tehnologija koji će tome doprineti. Kao i sistemsko delovanje kroz institucija sa najvišeg državnog vrha.

I na kraju, svaki učesnik u saobraćaju (pešak, vozač, bicilista, motociklista…) je dužan da se ponaša na način kojim neće ometati, ugroziti ili povrediti druge učesnike, kao i da preduzme sve potrebne mere radi izbegavanja ili otklanjanja opasnih situacija nastalih ponašanjem drugih učesnika u saobraćaja, ako sebe ili drugog time ne dovodi u opasnost.

Svi smo mi kao vozači imali negativna i traumatična iskustva sa pešacima koji ne poštuju saobraćajne propise. Sa druge strane, svi smo mi kao pešaci imali negativna iskustva sa bahatim vozačima koji ne poštuju pravila saobraćaja. I svi mi u saobraćaju pravimo svesne ili nesvesne, namerne ili nenamerne, iz znanja ili neznanja propuste i greške u saobraćaju u kojima ugrožavamo sebe i druge.

Što bi rekao veliki Ruski pisac F. M. Dostojevski u svetskom remek delu Braća Karamazovi: „Svi su krivi za sve”.