Negde na putu od vrtića do dvadeset pete, dvadeset šeste recimo, svako od nas naiđe na neki teži kamen koji nije lako preskočiti i skakutati veselo i dalje. Kamen po imenu Razočarenje. Razočarenje u život. Ako ćemo detaljnije, razočarenje u prijatelja, u roditelja, partnera, u društvo. Uglavnom je takvo kamenje vrlo teško, i kada nam stane na grudi, potrebno je puno vremena da se saberemo i nastavimo da verujemo nekim drugim ljudima i ne idemo kroz život u strahu od svega i svakog novog.
Dodaću da nekako uz nas ljude ide to da često svoje razočarenje doživljavamo vrlo lično, dramatično i kao najveće od svih ljudskih nedaća. Prosto ostajemo u šoku da nešto tako uopšte može i da se desi nekome.
Deca umeju da budu surova u periodu odrastanja i da prave razne smicalice kako bi razorila nečije iskreno prijateljstvo; ili dobro poznato vršnjačko nasilje koje je rasprostranjena pojava po školskim dvorištima.
Devojke umeju da potpadnu pod uticaj trenutne pažnje koju im poklanja simpatija njihove dugogodišnje prijateljice i time prekinu ta dugogodišnja prijateljstva. Umeju i da ponižavaju i odbacuju lepše i uspešnije devojke od sebe.
Momci umeju da navode devojke na ideju o zabavljanju dok ne dobiju šta žele; umeju da manipulišu devojkama i da ne razmišljaju o posledicama svojih telesnih postupaka, kao i da se ne pitaju da li i ta devojka želi dete, već da urade kako njima odgovara i eliminišu pravo na izbor druge strane.
Žene umeju da budu zavidne i okreću muževe protiv sopstvene porodice; decu protiv oca.
Muževi umeju da varaju, da vređaju i biju, koristeći objektivnu slabost druge strane.
Opasno je generalizovati, a nije ni pravedno. I uvek postoji ta čašica ljudi koji nas uveravaju u drugačije.
Svi smo mi prošli situacije u kojima smo se davali previše, a zauzvrat dobili kašičicu poštovanja zarad toga. I svi smo isprva gledali na to kao na najveći greh koji je taj neko počinio prema nama i čekali njegovu kaznu od Boga. Ili pokušali da se svetimo. Verujem da osvetom dokazujemo sami sebi da nismo ništa puno bolji od naših mučitelja. A i da li Bog zaista kažnjava, ili možda podučava?
Drugo, zašto smo dozvolili da nam to „urade“? Zašto smo mi sebi priredili to? Prihvatanje odgovornosti za svoje postupke i odluke prema bilo kome u životu – bez ovoga nikada nećemo biti istinski ispunjeni. Samo sa prihvatanjem sopstvene odgovornosti dolazi oproštaj tom nekom za njegova „nedela“. A zapravo, možda jedina osoba kojoj treba da oprostimo jesmo mi sami. Da oprostimo sebi što smo se samopovredili, dopuštajući nekome da nas tretira nekako nama odgovara, već kako tom nekom odgovara.
Treće, šta je posledica tog odnosa? Prava posledica? Možda životna škola, kroz patnju. Mučitelji su učitelji. Gde su svi ti ljudi koji su nas nekada povredili? Negde tamo… van naših aura. Ionako kosmos to uvek prekrasno uredi u naše ime, pa ih sretnemo uglavnom kada nam više nije stalo da traćimo svoje vreme i misli na njih. Možda ćemo na kraju moći reći im i hvala u sebi, jer smo zahvaljujući njima izgradili senzore i preventive za predstojeća iskustva. Kroz njih smo naučili da sebe čuvamo i volimo više. Spoznali smo ko mi u životu nismo. Naučili smo da kažemo NE nesreći. Ne može niko ugušiti Sunce u Vama. Može samo na trenutak da napravi pomračenje zbog svog sopstvenog mraka, ali kada to jednom prođe, Sunce u Vama sijaće jače, zdravije i lepše.
Nemojmo biti slabi i prestati da volimo život i sve prelepo u njemu zbog iskustava koja su bila Gorka. Njihova gorčina doprinosi da više cenimo slast i da gradimo tu slast i čuvamo je s najvećom pažnjom.
— „U srcu neka ti borave Vera, Vizija i Strpljenje, i ceo je svet tvoj.” —
