Na Radio-televiziji Srbije na prvom programu emitovan je film „Širenje epidemije”. Film je emitovan nekoliko dana posle peticije oko 3.000 lekara sa zahtevom da se smeni Krizni štab jer nije ispunio očekivanja u vezi kontrole epidemije korona virusa, posebno zbog počinjenog niza grešaka koje su u poslednjih deset dana dovele do razbuktavanja epidemije. Film počinje kao „dnevnik jednog proleća“ medicinske sestre koja piše da nikada u životu nije mogla da zamisli da će u životu doživeti takvu epidemiju i raditi tako nešto.
U vreme kada epidemija dostiže svoj vrh i kada se svakog dana beleži sve veći broj novozaraženih, sluti se da bi, ako je to vrh, onda je to i početak popravljanja stanja, tako da film predstavlja istovremeno tužnu, dramatičnu priču savremenog čoveka koji gubi bitku sa opasnom, smrtonosnom bolesti, ali ima nadu da će sve poći nabolje i da će spas ipak uslediti za nekoliko meseci.
To svi priželjkuju, a narod koji je izgubio veru u lekare, nada se da će spas doći od nekuda, na neki način, kao što se to događalo u sličnim situacijama u prošlosti. Drugim rečima, film je i katarza posle uloženih ogromnih, nadrealnih napora bolničkih lekara u bolnicama da se savlada COVID-19 i nagrade koju treba da dobiju u vidu popuštanja epidemije. Film je i slava njima i veštini lečenja, što i jeste dužnost lekara širom sveta.
A istovremeno na drugoj strani – pobuna lekara, koji dobiše etiketu – neradnici i kibiceri. Film o kome je reč, istovremeno otvara mnoga pitanja savremenog društva u Srbiji, etička, psihološka, ekonomska, politička… i nagoni čoveka koji hoće da zauzme stav i prema jednoj i drugoj pojavi: prema uspehu lečenja koji se u najvećoj meri pripisuje političarima i buntu protiv Kriznog štaba koji se opredelio za defanzivu u borbi protiv epidemije, ubeđen da se borba sa korona virusom i pobeda nad njim mora završiti u bolnici – lečenjem obolelih.
Dr Kon, glavni epidemiolog se izjasnio o tome, kada je u filmu izjavio da je glavni cilj Kriznog štaba da spasava živote. Prof. dr Lidija Tepavčević izjavila je da se nalazimo u jednom prelomnom trenutku i da je sad najvažnija preventiva: testiranje, izolacija i lečenje. Ne spomenuše i čuvanje zdravih da ne obole.
Lečenje kao borba protiv bolesti i smrti, bitno se razlikuje od borbe za zdravlje. Prva se vodi i dovija u bolnici, druga u zajednici. Druga daje veće šanse za uspeh i pobedu nad bolesti i smrti, što je narod iskazao u svojoj poslovici: „Bolje je sprečiti, nego lečiti” – i jeftinije, bezbolnije, i korisnije.
Jedan interesantan detalj iz ovog filma je da su epidemiolozi dr Kon i prof. dr Tiodorović na kraju – zaplakali. Da, baš su suze tekle i oni su ih, da bi potvrdili da zaista plaču – brisali. Pažljiviji gledalac filma pokušao bi da odgonetne zašto epidemiolozi plaču.
Da li zato, što u filmu niko ne pomenu onu narodnu „bolje je sprečiti, nego lečiti”, i šta bi to značilo i u kojoj meri bi bilo moguće kada nemamo ni lek ni vakcinu, ili, zato što se u filmu ne pomenu i ne pokaza nijedan drugi epidemiolog iz brojnih (oko 26) Zavoda za javno zdravlje u Srbiji i četiri Instituta i rad njihovih terenskih ekipa, koje bi otkrivale zaražene i njihove kontakte i upućivale ih ka daljim nivoima postupaka u vezi sprečavanja širenja epidemije. Da li zbog svoje sudbine savetodavaca-vlastodržaca čiji se saveti ne poštuju i aminovanja njihovih predloga za suzbijanje epidemije, da li zbog grešaka u vođenju epidemije ne poštujući principe Vogralikovog lanca, da li su njihove suze opomena da se dalje tako ne radi…
Bilo kako bilo, kada narod strada od zaraze, boluje, pati i umire – epidemiolozi plaču.
