U medijima se razgovara o štetama koje svakodnevno proizvodi virus COVID-19 svetskoj ekonomiji. Ekonomije najbogatijih zemalja na svetu nisu otporne na razarajuće dejstvo korona virusa. Niko ne analizira kako svakodnevne mere protiv ovog virusa utiču na ekonomiju domaćinstva i pojedinih građana, oduzimajući im sredstva za život koje mora da izdvajaju svakodnevno za maske i rukavice.
Danas sam u najvećem gradu Timočke Krajine posmatrao ljude kako se ponašaju u odnosu na nošenje maske, par dana nakon što su zabeležena dva nova slučaja obolelih od COVID-19. Na ulici masku ne nosi niko i to je u redu. U zatvorenom prostoru, od 70-oro ljudi maske nosi samo 7-oro! Upitah neke zašto ne nose maske – ćutali su. Oni otvoreniji rekoše da nemaju dovoljno novca da svakog dana kupe masku i rukavice, kada idu u prodavnicu, banku, poštu i druga slična mesta.
Tokom proteklih meseci, tri i po – da budem precizniji, često su ponavljali najstručniji ljudi u državi da se možemo zaštititi od zaraze virusa COVID-19 ako odgovorno i predano primenjujemo propisane mere, i ne samo to, već da i dalji tok epidemije i koliko će trajati, zavisi od toga koliko će svaki pojedinac primenjivati propisane mere, među najvažnijim pominju se nošenje maski, rukavica i pranje ruku.
Ali, da li je dovoljna samo razvijena zdravstvena svest i odgovornost da bi neko nosio masku i rukavice?! Ne! Potrebno je imati u novčaniku dovoljno para. Za njih, potrebno je izdvajati dnevno jedan evro i nešto više.
Kakva su iskustva u vezi sa troškovima zdravstvene zaštite kada su u pitanju zarazne bolesti? Šta zakon kaže? Za jedan veliki broj zaraznih bolesti, sve što se preduzima u smislu suzbijanja i lečenja je – besplatno! Među njima nema korona virusa, jer je to nova bolest. Zakon predviđa da Ministarstvo zdravlja može, u vanrednoj situaciji, obezbediti novčana sredstva za pokrivanje troškova suzbijanja i lečenja neke zarazne bolesti, ako je to potrebno, ali to nije do sada učinjeno. Znači, ako hoćemo da se epidemija što pre ugasi, maske i rukavice trebalo bi da se dele besplatno. Tako bismo sve ljude u zajednici stavili u isti položaj.
COVID-19 ne bira. Od te bolesti može da se razboli svako u zajednici. Može da oboli sin predsednika države i neki siromašni pojedinac sa margina društva koji nema dovoljno para ni za hleb. Korona virus može iz tog rezerevoara da zarazi bogatijeg člana društva. Zato bi trebalo da svaki pojedinac ima podjednako dobre mogućnosti zaštite, kako bi se epidemija ugasila. Šta vredi bogatima što mogu da kupe hrpu maski i rukavica koliko hoće, ako u zajednici cirkuliše virus koji potiče iz organizma siromašnih i koji čeka svaku priliku nepažnje i propusta zdravih osoba da ih bocne i zarazi ih.
Svetska zdravstvena organizacija je još na početku epidemije upozorila na činjenicu da su izdaci za maske i rukavice značajni, i da mogu biti suvišan trošak ako se ne nose kada je to stvarno potrebno. Rasipanje novca nije potrebno ni bogatima, a ni siromašnima, ali ono više pogađa siromašne nego bogate. Dobismo po 100 eura da ublažimo nedostatak novca za svakodnevne potrebe, ali ga potrošismo za maske i rukavice.
Po mome mišljenju trebalo bi ovim pitanjem da se pozabavi lokalna samouprava. Ako značajna sredstva izdvaja za prevenciju besnila posle ujeda pasa koji lutaju našim ulicama, ili ako su vakcinacije besplatne i zaštita zdravlja od nekih zaraznih bolesti životinja, u epidemiji virusa COVID-19 trebalo bi obezbediti novac za kupovinu dovoljnih količina maski i rukavica koje bi građani besplatno koristili – uvek kada je to neophodno potrebno.
