Stavovi koje zauzimamo povodom korona virusa su takvi da se stvara mit o ovom oboljenju. Personifikujemo ga. Mnogi koji govore i pišu o njemu čine to kao da se radi o nekakvom tajanstvenom zlom biću od koga nema spasa. Izgradili smo i poseban znak pozdravljanja laktom, nosimo maske i kada ne treba.
Sve se kreće između: „Proći će to, jednom”, „Moramo živeti sa koronom”, „Svako od nas nosi u sebi virus”, „Svako može da oboli”, „Ako mi je suđeno umreću”, „Korona će nas sve pomoriti” itd. Vrhuška, zvaničnici i lekari njima odani, plašili su narod italijanskim scenarijom, umrlima koji se ne mogu sahraniti u jednom danu, saterali u mišju rupu narod zabranama i ograničenjima kretanja, pretili kaznama, maltretirali „socijalnom distancom“, grdili, pretili motkama, užas jedan…
Kod jednih to stvara strah, kod drugih nepodnošljivu dosadu i euforiju, kod trećih otpor prema primeni zaštitnih sredstava i preduzimanju mera zaštite. Narod je tako postao frustriran i navalio u apoteke i kod nadrilekara. Najviše se prodaju bensedini, pa antibiotici i hlorokin. U prodavnicama pivo. Srbija pliva u sedativima i alkoholu.
Nametnuvši strah narodu, iskorišćena je korona za sticanje neograničene političke moći i manipulacije i zgrtanje velikog novca od kupoprodaje skupe korona tehnologije, više desetina miliona maski, rukavica i drugih zaštitnih sredstava. I skoro nikakav uspeh. Korona se razvija po tzv. prirodnom toku bolesti, po kome epidemija počinje da kopni.
Mnogi ozdravljuju, pokazujući tako da je korona kao i druga virusna oboljenja – samoizlečivo oboljenje. Zaboravili smo da narod boluje i od drugih bolesti od kojih svakodnevno umire više nego od korone.
Dezorganizovali smo, zbog korona virusa, zdravstvenu službu i kompromitovali zdravstvenu zaštitu.
Imajući sve ovo u vidu da li treba da okrenemo list?
Sećam se kakav je odnos lekara i zajednice bio kada se pojavila sida, smrtonosno neizlečivo oboljenje. Strah da dobijemo sidu bio je prisutan na svakom koraku. Nosili smo rukavice, brisali smo kvake na vratima u zdravstvenim ustanovama i obavijali ih trakama gaze natopljenih alkoholom.
Hirurzi i stomatolozi su izbegavali da leče ljude ili su to činili sa krajnjim oprezom. Obavljali smo besomučno dezinfekcije po klozetima i kupatilima. Tražili smo da znamo ko su ti, oboleli od side u gradu da bismo izbegli opasnost od zaražavanja. Pretili diskriminacijom. Otpuštali ljude sa posla. Proglasili smo je „kugom 20. veka“, i mnogo toga još.
Da dodam, još: izbegavali smo da se pozdravimo i raspitivali se da li se sida može preneti priborom za jelo, čašom za vodu, u trudnoći sa majke na plod u materici i sa mlekom dojilje na bebu. Zabranjivali smo ljudima polne odnose i terali na upotrebu kondoma. Odlazili kod nadrilekara. Sida je gospodarila životima i zdravljem stanovništva.
Osnovali smo udruženje „JAZAS” za borbu protiv nje (predsedavajući je bio iz Zaječara). A onda, jednog dana odlučili smo da o njoj ne pričamo, da se ne interesujemo o njoj. Iako je ona bila tu negde, pored nas, kao što je i sada. Ko je od naših sugrađana inficiran HIV infekcijom, neka o tome vode brigu lekari, postali smo nemarniji prema infekciji… Ali bilo je i koristi. Naučili smo da budemo odgovorniji u odnosu na posledice polnih odnosa i još štošta o polnoj higijeni i bezbednijem polnom životu.
Ovakve zarazne, smrtonosne i neizlečive bolesti oduvek su pretile čovečanstvu. Patnju i štete koje su stvarale – zaboravljali smo prepuštajući se zadovoljstvima i lepoti života. Prolazeći kroz epidemije, učili smo kako da se od njih čuvamo da bismo opstali. Izmislili smo antibiotike i vakcine i prilagodili ponašanje tako da ih, uz malo sreće, izbegnemo.
Šta bi bilo – kad bi bilo da nema korone. Pojavila bi se i zapretila neka druga zarazna bolest. Mikrobi su svuda oko nas. Kao i mi i oni se bore za život i opstanak. Neki nas napadaju i uništavaju, uništavajući tako i sami sebe, drugi sarađuju sa nama i koriste nam u životu. Polazeći o toga, iskoristimo COVID-19 da steknemo iskustvo i znanje kako da ne obolimo od zaraznih bollesti. Ako uspemo da što više saznamo o tome nevidljivom svetu mikroba oko nas, to će biti najveća korist od epidemije.
U epidemiji zarazne žutice koja je zahvatila Timočku Krajinu 1975. godine, naučili smo da treba koristiti špriceve za jednokratnu upotrebu i da sanitetski materijal sterilišemo suvim sterilizatorom. U početku, bilo je otpora na takve protivepidemijske mere. Danas je nezamislivo da se radi drugačije. Eto koristi, posle epidemije jedne opasne zarazne bolesti koja se takođe ponekad završavala fatalno.
Ne dozvolite da Vam prva misao, ujutru kada se probudite, bude na korona virus. Pomislite na nešto što bi Vas istinski obradovalo tog dana. Pohrlite tom srećnom događaju u susret.
Čuvajte se i živite normalno!
