KolumnaMISLOPISI: Fragmenti

MISLOPISI: Fragmenti

Možda nemaju svi iste motive odlaska, ali verujem da im je svima zajednički osećaj otcepljenosti sebe od svog primarnog sebe. Taj tihi zvuk melanholije koji duša s vremena na vreme ispusti. Nekada je teško drugima preneti čaroliju onoga u čemu smo naučili da uživamo i volimo kroz svoju kulturu i poreklo, baš su to pukotine u nama za koje nemamo uvek adekvatnu publiku da ih popunimo.

Kolumna „Mislopisi”: Fragmenti

Otkako je veka i čoveka, ovaj drugi putuje.

Od nestanka drevnih civilizacija i dolaska novih na njihovo mesto; od primoranosti ljudi pogođenih klimatskim nepogodama da naseljavaju nove teritorije; od ratovanja i borbi za carevanjem i dominacijom raznih imperija o kojima smo učili na časovima istorije; od bežanja iz sopstvenih domova za pukim preživljavanjem i otporom naspram novonametnutih stranih vladara; od velikih seoba naroda, pa do pokušaja celokupnog mira u svetu, nakon spoznaje težine i veličine štete nanete čoveku kroz sve ove pokrete koje je preduzimao u svojoj dugoj istoriji postojanja; do prvog pokušaja implementacije demokratije i osnovnih prava čoveka; do stadijuma gde je čovek putnik i migrira mahom ukoliko je to njegov lični izbor, a ne stvar više sile.

Nedavno sam otkrila vrlo zanimljiva dela francuskog skulptora po imenu Bruno Katalano. Rođen je u Maroku, ali je njegova porodica primorana u izgnanstvo u Marsej. Sa njegovim odvajanjem od domovine polako se rađa njegova opsednutost temom putovanja i čovekog pomeranja kroz život, što će kasnije i pokušavati pretočiti u umetnost. Njegova najuspešnija izložba nosi naziv „Putnici” (Travelers) i sačinjavaju je skulpture nepotpunih ljudskih tela, dovoljno izgrađenih da se prepozna da je u pitanju čovek, ali u fragmentima, nepotpun. Svaka statua čoveka putnika sa sobom nosi i putnu torbu, kao još jedan od simbola negovog životnog putovanja. Vodeći se Brunovim rečima, doživljaj skulptura asocira na neizbežnu dozu praznine i gubitka koje osećaju ljudi koji bespovratno putuju i sele se u druge zemlje.

Skulptura – Izložba „Putnici”

Njegovi „Putnici’’ su postojani, ali ne i ispunjeni, neke od esecijalnih delova sebe ostavili su tamo gde je njihov koren nikao. Oni žude za njima, ali te delove sebe ne mogu da pronađu u drugim mestima. Njihovi koferi i torbe nose sećanja, važne životne trenutke, novu nadu, snove i strahove.

Skulptura – Izložba „Putnici”

Asocirale su me ove skulpture na naš narod, i sve srodne narode na brdovitom Balkanu, a i šire. Narode i ljude koji masovno migriraju, odlaze „za boljim sutra“, „trbuhom za kruhom“, gube nadu da će moći živeti dostojanstveno ako ostanu, na ljude koji odlaze jer žele da dožive svet, novu avanturu i izađu iz zone komfora, na ljude koji se plaše da odbiju poslovnu priliku, jer slušaju od ranog detinjstva o kolektivnom pesimizmu koje vlada njihovim okruženjem.

Skulptura – Izložba „Putnici”

Možda nemaju svi iste motive odlaska, ali verujem da im je svima zajednički osećaj otcepljenosti sebe od svog primarnog sebe. Taj tihi zvuk melanholije koji duša s vremena na vreme ispusti. Nekada je teško drugima preneti čaroliju onoga u čemu smo naučili da uživamo i volimo kroz svoju kulturu i poreklo, baš su to pukotine u nama za koje nemamo uvek adekvatnu publiku da ih popunimo. Ponekad i kada uspemo da izazovemo divljenje drugog za nešto što nosimo u sebi kroz običaje, to ne znači da će nam uvek biti uzvraćeno istom merom. Ti fragmenti u nama koji nedostaju stoje kao podsetnik za cenu koju plaćamo za svoj izbor putovanja u jednom smeru. I kao i za sve druge velike životne izbore koje donosimo, uvek će važiti premisa da svaka medalja ima dve strane.

Za neke pukotine poravnanje je moguće, jer čovek neminovno spoznaje nešto novo, drugačije kroz odlazak u druge krajeve; njegov intelekt i sveopšta svest sveta oko njega rastu; dolaze novi ljudi i uspomene u njegov život; on uči o sebi i svom poreklu i pomera sopstvene granice; živi često bolji standard i poseduje specifičnu osobinu – hrabrost da se odvaži u nepoznato, da gradi svoj život tamo i da ako mora i treba, to uradi ponovo.

Jedan od najvećih srpskih neuropsihijatara, psihoterapeuta, filozofa, književnika i akademika Srpske akademije nauke i umetnosti, Vladeta Jerotić, rekao je da je čovek kao večit putnik (homo viator) uvek samo na putu sazrevanja, jer ili postaješ bolji ili postaješ gori. Dakle, na nama je da biramo kako ćemo rasti na našem životnom putu, našem samoosmišljenom hodočašću, i kako ćemo sanirati fragmente čiji nas nedostatak boli.

— „U srcu neka ti borave Vera, Vizija i Strpljenje, i ceo je svet tvoj.” —

Svi mediji koji preuzmu tekst, fotografije ili video, dužni su da navedu izvor – Timočka (timocka.rs). Ukoliko preuzimaju kompletan tekst i fotografije, veći deo teksta, ili je preneta integralna vest, u obavezi su da navedu izvor i postave link ka toj vesti.

Pretplatite se
Obavesti o
guest
0 Komentara
Ugrađene povratne informacije
Pogledajte sve komentare
Pretplatite se
Obavesti o
guest
0 Komentara
Ugrađene povratne informacije
Pogledajte sve komentare

Društvene mreže

24,106PratilacaLajkuj
4,157PratilacaZaprati
1,246PratilacaZaprati
222PratilacaBaci sub
0
Voleli bismo da čujemo Vaše mišljenje, ostavite komentarx