Mogli bismo se, ovako uopšteno, kada pogledamo malo bolje oko sebe složiti da živimo u kulturi sticanja. Mada mi ova reč sticanje zvuči previše fino. Usuđujem se da ipak upotrebim neke malo konrektnije termine, poput otimanja, čvrstog suzdržavanja, prekomernog konzumiranja, nepravednog uzimanja, premeravanja, uskraćivanja i njima sličnih.
Ako pogledamo kako su uređena društva u kojima živimo, kako se pojedinac sve više izoluje i kako se neguju neke od parola kao što su „Ma voli sebe najviše!”, „Gledaj sebe, neće ti niko rešiti tvoje probleme i nikoga ne interesuju”, „Vidiš da se sve svelo na interes”, nije teško upasti u zamku sticanja. To što nam se otima proteže se od materijalnog, pa sve do duhovnog. Usuđujem se da primećujem da je nekako svima nama verovatno nešto oteto, nekima direktno i beskrupulozno, nekima indirektno i na kašičicu tako da se jedva oseti, ali svima nama. Nekima su oteti dragi ljudi prerano, nekima prava koja im sleduju po rođenju, nekima dostojanstvo i ugled, nekima bolje prilike i druge šanse za iskupljenje, jednima svest o realnosti i sebi, drugima sposobnost da se promene. Za neke oko nas mislimo da im ništa nije oteto, i da su srećnici, a možda je baš taj nedostatak osećaja o tome da im je nešto oteto, možda je baš to ono što im je oteto, pa ne umeju da cene ono što im nije oteto.
Nije kao da nam gospoda koja vode zemlju daju neki drugačiji primer. I nije kao da nas mediji ne bombarduju i previše pričama i događajima koji upravo hrane kulturu otimanja, i nije kao da nas pad morala i istinskog stvaralaštva na kulturnoj sceni, posebno muzičkoj, ne podseća svakodnevno da je kvalitet već otet i da je na scenu stupio kvantitet. I nije kao da obrazovanje koje svi uzdižemo kao neki poslednji spas pred otetim, nije kao da nas ni ono nije izdalo u par navrata.
Usuđujem se da primećujem sve ovo, ali se ne usuđujem da osuđujem nikoga ko je nenamerni, nesvesni ili prisiljeni taoc ove kulture otimanja, jer kada svi otimaju, vrlo je lako pomisliti i živeti po sistemu „Pa i ja ću”. Uvek je čovek bio slab pred hordom i pratio tu hordu, nekad nesvesno, nekad iz straha od protivljenja, nekad pri punoj svesti i vrlo spremno, nalazeći izgovore duboko u sebi da je to jedini način.
Bilo bi pravično da se osvrnemo i na drugu stranu medalje pa da postavimo sebi pitanje da li smo mi nešto oteli. Možda nesvesno, možda indirektno, a možda iz straha od protivljenja i pod izgovorom da je to bio jedini način.
Kao antiteza otimanju stoji davanje. Šta je to što niko ne može da nam otme ako mi to ne dozvolimo i što možemo uvek da pružimo? Nemam univerzalan odgovor na to pitanje. Moj je ljudskost i sve ono što potpada pod nju. Sve one ljudske vrline koje možemo da iskažemo svakog dana i da negujemo kroz druge. Verujem da se svima nama negde u sećanima beleže dela koja su nam priredili drugi bez ikakvog uslovljavanja, nečija iskrena pažnja i briga, a posebno je teško zaboraviti kada su ta mala dela potekla od ljudi od kojih smo to najmanje očekivali.
Ponekad pomislim da je davanje sebe ujedno i dobijanje. Da kada sebe damo, cvetamo iznutra. Ta davanja mogu imati raznorazne formate i ko zaista želi, prepoznaće trenutak kada može da da. Nemojmo zaboraviti koliko lekovito deluje na nas i našu dušu kada učinimo nešto dobro bez očekivanja da ćemo do kraja života biti hvaljeni za to, ili kada znamo da se neće ni znati da je to što smo uradili poteklo od nas. To je izuzetan osećaj, ali ne i lako dostižan, jer mi ljudi često ipak volimo da se zna.
Nikada neću zaboraviti nedeljne ručkove u ranom detinjstvu nakon kojih je moj tata redovno, i po najhladnijem vremenu, nosio ostatke hrane psima lutalicama u našoj ulici i vraćao se nazad praznih kesa. Mislim da su oni bili siti od hrane, a on sit od sreće što je pomogao malom životu. Isto tako nikada neću zaboraviti kada je prijatelj u selu pored svoje kuće upoznao nepokretnu bakicu i samoinicijativno i o svom trošku mesecima je hranio i obilazio, a nije joj znao ni puno ime.
O svemu ovome mnogo je lepše i jasnije pričao veliki Momo Kapor, kada je opisivao značenje sevapa.
„Šta su naše zadužbine? Možda treba početi od nečeg malog, gotovo nevažnog? Svet se ne popravlja velikim gestama, već sitnicama. Možda, za početak, treba ostavljati stari hleb u plastičnu kesu pokraj kontejnera? Dve uvele viršle, dopola popijen jogurt? Dotrajale cipele? Kakvo vreme, takve zadužbine!
Šta je sevap? To je kad činiš dobro delo, a ostaješ nepoznat. Nečija zahvalnost hranila bi tvoju sujetu.”
Možda je najveći trijumf nad otimanjem očuvanje i negovanje sposobnosti davanja sebe, a to je ujedno i dobitak. Duševni.
— „U srcu neka ti borave Vera, Vizija i Strpljenje, i ceo je svet tvoj.” —
