Као неко ко се родио у „предигиталном добу“ не могу, а да не приметим, јер сам и сама део нове дигиталне ере, да се изражавање љубави и уопште улагање у људе и односе, и то не нужно само партнерске, пуно „модернизовало“, условно речено.
„Купио ми је ауто за годишњицу брака. Не могу да верујем докле је отишао зарад љубави према мени. Пре две недеље сам видела прелепу јакну у излогу и чим је видео мој израз лица, касирка је паковала исту у кесу.”
„Објавио је слику са мном на Инстаграму, то је то, дефинитивно је заљубљен у мене и сада смо засигурно у вези.”
„Наручила је преко интернета најновији модел Rolex ручног сата за мој рођендан. А ухватио сам је пре пар дана како кришом гледа каталог мушких наочара за сунце, претпостављам да ми се то пакује као друго изненађење. Стварно ме воли.”
„Послала ми је кришом пакет на кућну адресу у коме је била најновија верзија видео игрице на коју откидам. Размишљам да јој наручим 101 ружу путем интернета.”
Што су нам ствари, планови и начини остварења тих планова доступнији, бржи и лакши, то смо ми пасивнији и статичнији. Чак ми се чини да они који имају таман довољно за средње стабилан живот, да они улажу више труда да некоме измаме изненадни осмех на лицу, и да то причине на несвакидашњи, креативан начин који често изискује више маште и неког рада, него самог новца.
Где је нестало оно давно вишенедељно маштарење, планирање и ентузијастично осмишљавање изненађења некоме кога волимо? Да ли се преточило преко ноћи у вишечасовно кликтање по разним интернет купопродајним страницама и проверавање распродајних цена одређених производа који су устаљено проверени за одређени гест? Откако је дигитализација завладала светом, велика већина нас је почела и да воли дигитално. Ретко покретно.
Да ли се љубав мери бројем заједничких слика на друштвеној мрежи? Или бројем купљених поклона? Или ценом тих поклона? Да ли се истинитост нечијег „Волим те“ утврђује бројем тог изговореног „Волим те“ у току једног дана? Да ли сам засигурно вољена јер сваког дана добијам барем три пута дневно комплимент да сам прелепа од свог партнера? Да ли то значи да ме воли зато што сам лепа? Да ли се љубав мери бројем годинама које проведемо с неким, а тај неко нас није преварио до сада – па сигурно нас воли, чим нас не вара?
Како вреднујемо љубав некога према нама? На коју год страну да се окренете, све је више материјалног мерења, и све је мање истинитог давања некоме. Шта би то требало да значи – истинито давање? Верујем да је то индивидаулна ствар и код сваког је тумачење лично. Ако ја волим некога, онда ме његова срећа аутоматски усрећује, и постаје и моја срећа. Да ли то значи да су гестови које чиним за свог партнера заправо гестови које чиним да утичем позитивно и на своје осећање среће? О каквим гестовима се ради?
Ако мој партнер одлучи да промени своје место живљења због мене на одређено време, да ли ја аутоматски желим да учиним све да се мој партнер осећа што комфорније у том новом месту, јер то је моје давање њему на његово давање себе мени?
Да ли ја волим свог партнера ако годинама игноришем чињеницу да га идеја о животу негде друге радује и увесељава, а ја свесно бирам да не учествујем у том сну, и тврдим ћудљиво пазар за сопствену територију?
Да ли ја волим свог партнера ако он жели већ неко дуже време да накнадно дошколује себе у области према којој гаји страст годинама, а до сада није било финансија и времена за то, и с обзиром на то да такав корак изискује одређену финансијску, временску и партнерску подршку, као и нека одрицања – да ли ће мене радовати идеја да видим свог партнера за пар година срећног до ушију са оствареним великим сном и да ли ћу пристати на тренутна одрицања како бих помогла свом партнеру и остварењу његовог сна, јер ће то и нама донети срећу и квалитетнији однос, или ћу се плашити сопствених губитака и калкулисати у глави?
Да ли мене мој партнер воли тако што уколико је у могућности обезбеди повремену људску помоћ у подизању двоје деце, и свакодневним кућним пословима који су неизбежни и напорни, а моја кичма и здравље треба да опстану у наредних тридесет година? А он жели да опстану, јер јел’те, воли ме.
На крају дана, да ли ћемо показати жељу, труд, марење, вољу и осећај благог жала уколико и не можемо да урадимо фактићки нешто од горе наведеног? Да ли ћемо показати интерсовање за истинску срећу друге стране, и њихов мир?
Шта је ДАВАЊЕ у љубави ?
Пре пар година открила сам српску легенду о долини јоргована, која се одиграла у долини реке Ибар. Романтична прича француске принцезе и касније српске краљице, Јелене Анжујске и српског краља Уроша I Немањића говори о великом гесту нашег краља који је желео да на посебан начин дочека своју будућу супругу и наложио је да се у долини Ибра посади чаробно цветно дрвеће – дрвеће јоргована како би будућу краљицу подсећало што више на њену родну Провансу. Ако је истина што легенда тврди, краљ Урош је врло мислио о срећи будуће супруге, не само о томе да ће је имати.
Да ли нематеријални гестови полако ишчезавају?
Да ли је промена себе зарад туђе среће, а аутоматски логично и наше, постала тешко остварива? Да ли ћемо скупоценим поклоном покрити оном неком оне дубље, суштинске жеље, и колико ће дуго трајати такав однос, где се подршка привидно и површно негује?
Завршила бих ово пропитивање себе и сопствених ставова, а надам се и ваших, једном кратком љубавном песмом познатог француског песника – Жака Превера. У пар реченица он је бесплатно, употребом маште и ума, овеквочио љубав својој некој, а ја се питам шта је нама људима данас постало важније када хоћемо да дамо себе некоме и искажемо дубине сопственог срца – да ли нам је важније да испунимо модерну форму или да продремо у суштину?
Башта
Хиљаде и хиљаде година
Не би било довољно
Да се опише
Кратки секунд вечности
У коме си ме ти пољубила
У коме сам те ја пољубио
Једнога зимског праскозорја
У Парку Монсури у Паризу
У Паризу
На Земљи
На Земљи која је звезда.
— „У срцу нека ти бораве Вера, Визија и Стрпљење, и цео је свет твој.” —
