Možda je bolje reći šta svet želi da sazna o virusima, a zatim i korona virusu. Ali, situacija je takva da niko o tome ne priča. Najviše što dobijamo jesu obaveštenja o toku epidemije, o novoobolelima, o broju obolelih na respiratorima, o umrlima, o nekoliko mera zaštite: nošenje maski, pranje ruku, izbegavanja blizine drugih ljudi odmicanjem na rastojanje od najmanje dva metra i sl. – a na svakom licu koje gledam dok razgovaram sa nekom osobom, vidim pitanje: „zašto, zašto, zašto… ” Zašto da nosim masku, zašto da perem ruke, zašto da držim ostojanje od drugih od dva metra i stotinu drugih „zašto”, spomenutih i nespomenutih.
U razgovoru sa narodom, ali i iz saznanja šta narod interesuje iz novina, sa portala i televizije, iz komentara posle članaka o virusu COVID-19, izvire niz pitanja na koja treba dati odgovor. Ko će drugi, pre svih dati odgovor, nego – lekari. Ali oni se ne bave time, ili ne na način kako bi to narod želeo. Postoji jedna mudrost o odnosu lekara i naroda. Da bi lekar trebalo prvo da sluša šta narod kaže, pa da planira, organizuje i prilagodi svoj rad i odredi svoje aktivnosti koje bi odgovarale shvatanju i mogućnosti da ih narod primeni. Ne odstupajući od prvog principa medicinske etike: „Prvo je ne naškoditi”.
Više se bavimo time da li su podaci pravi ili lažni, nego epidemijom i virusom COVID-19. Kada se radi o smislu ove zdravstvene pouke, prvo, što narod interesuje je, da li postoji lek i vakcina, mogućnost lečenja i dokle se stiglo sa vakcinom. Ova pitanja postavljana su na konferenciji za štampu. Kako god da je, novinari su između naroda i lekara. Lekari nisu hteli odgovarati na neka pitanja. Govorili su: „Pustite nas da radimo svoj posao” ili napuštali konferenciju za štampu pod izgovorom: „Idem da sa mojim kolegama na klinci lečim obolele. Njima je pomoć potrebnija”. Kada lekari ne odgovaraju na pitanje školovanih i laika, ili naroda, ispada da narod smeta lekarima. Lekari su učili medicinu zbog naroda i za narod. Znači, ne može narod smetati lekarima. Obrnuto je: lekari koji nisu predati lekarstvu, smetaju narodu.
Kada se radi o odgovoru na pitanje da li postoji lek protiv korona virusa – postoji. Zove se remdesivir. Nalazi se u protokolima infektivnih klinika. Ovim lekom postižu se dobri rezultati u lečenju teških bolesnika obolelih od korona virusa. Lek hlorokin, za koji su kod nas političari pisali recept, ne leči – nego ubija.
Vakcina ne postoji još uvek. Više zemalja sa visoko razvijenom naukom, radi na njenoj proizvodnji i ispitivanju. Kada te aktivnosti budu okončane ona će biti primenjena. Kada se to dogodi iščeznuće mučna neizvesnost šta će se dogoditi ako obolimo.
Pitali su me da li i oni koji su preboleli COVID-19 mogu da obole. Iskustva sa SARS-om i MERS-om, koji su rođaci korona virusa, govore da mogu. Da bi se znalo šta će biti sa onima koji su preležali COVID-19, još se ne zna. Vreme će nas naučiti. Do tada će efikasni lekovi i vakcina biti potrebni.
Leto će proći dok udarimo dlanom o dlan, i približiće se vreme vakcinacije protiv sezonskog gripa. Neka se svako vakciniše vakcinom protiv gripa! U sezoni gripa neće oboleti od gripa ko je vakcinisan. Tako će lekari znati, da onaj ko je oboleo od sezonskog gripa, ne boluje od korona virusa. To će im pomoći da postave dijagnozu i preduzmu potrebno lečenje.
Mnogi su me pitali o epidemiji: dokle je stigla u svome toku, šta znači, prvo, smanjivanje broja obolelih, pa sada povećanje; šta znače novi termini: epidemijski talas, a zatim novi talas, pa i talasić; epidemijski džep ili rep, da li, ako više ljudi testiramo, imaćemo više obolelih, a kada to ne bi činili bilo bi komfornije itd.
Kada je reč o epidemijskom talasu, o njemu govorimo kada se broj obolelih javlja stalno (kontinuirano) u jednom vremenu. Novi talas je kada se prestane javljati broj novih slučajeva, pa se nakon nekog vremena počnu ponovo javljati oboleli i zaraženi. Epidemijski džep ili rep, ne znači kraj epidemije, to je samo neki od njenih pojavnih oblika. Bolje je te pojave nazvati epidemijskim žarištima.
Testiranje nije razlog javljanja novih novoobolelih i zaraženih. Testirati treba što veći broj ljudi da bi se otkrili novi slučajevi koje treba izdvojiti iz zajednice i lečiti. Francuzi su suzbijali epidemiju korona virusa, testirajući i po 30.000 ljudi nedeljno. Naša je greška što nismo to činili u početku epidemije jer bi sprečili, da mnogi koji su oboleli, ne obole.
