Према народном веровању, у периоду од 10. јануара до Богојављења, односно 19. јануара, трају „Некрштени дани“.
Ово је део године када Исус Христ још увек није био крштен, па се верује да је у том раздобљу земља „отворена“ и да мртви излазе, а заједно са њима и ђаволи и разни други демони.
Према предању, ове нечастиве силе владају од тренутка када се смркне, па све док не запевају први петлови.
Верује се да у овом периоду никако не треба излазити из куће током ноћи, а да онај ко се усуди да путује након заласка сунца неће добро проћи. Ипак, уколико неко мора да изађе, сматра се да би требало да са собом носи бели лук, крст или неки оштар метални предмет.
У појединим крајевима Србије води се рачуна да у „Некрштене дане“ жене не преду, не ткају и не перу. Напољу се не оставља ништа бело, а нарочито не дечја одећа, како зле силе не би нашкодиле деци.
Према предању, у неким местима светлост из кућа се прикрива тако што се на прозоре стављају завесе или спуштају ролетне. Такође, верује се да ноћу не треба пити воду, јер се сматра да се демони увлаче у кућне посуде и ту вребају неопрезне.
Према народном веровању, „Некрштени дани“ не сматрају се повољним периодом за рађање. Верује се да ће дете које дође на свет између Божића и Богојављања бити болешљиво и несрећно, а да деца рођена у „Некрштене дане“ морају сваке године у том периоду са собом да носе посебну кошуљу, ткану на камину.
Некада су по селима и градовима широм Србије пролазиле маскиране поворке које су представљале духове, чудовишта и мртве претке. Ови коледари кретали су се од куће до куће и тражили прилоге, попут сланине, јаја, меса, брашна, млека, ракије и вина. Након сакупљања ових дарова, читаве породице окупљале су се око трпезе и уживале у храни и пићу. Према обичајима, веровало се да ће музика и смех отерати нечастиве силе.
„Некрштени дани“ увек су мрсни и не пости се чак ни средом ни петком. Пост се држи једино за Крстовдан, који пада непосредно уочи Богојављења.
