Srpska pravoslavna crkva i vernici obeležavaju danas, 6. maja, praznik Svetog Georgija, jednog od devet velikomučenika i prvih stradalnika za hrišćansku veru – Đurđevdan.
Običaj je da se pletu venčići od lekovitih trava, koji se potom bacaju u tekuću vodu.
Praznik Svetog Georgija, Đurđevdan, proslavlja se u mnogim domovima u Srbiji kao krsna slava.
Đurđevdan je jedna od najčešćih slava kod pravoslavnih Srba i svehrišćanski praznik koji se obeležava 6. maja (23. aprila po starom julijanskom kalendaru), u spomen na jednog od devet velikomučenika i prvih stradalnika za hrišćansku veru.
Još sredinom 19. veka zabeleženo je da Sveti Georgije ima veoma specifičan i snažan kult kod Srba kao „oslobodilac zarobljenih, zaštitnik siromašnih, lekar bolesnih, borac protiv careva, pobednik i velikomučenik“. Prema predanju, zaslužan je i za stvaranje nemanjićke Srbije.
Ovaj praznik, koji se „naslonio“ na prethrišćansku mitologiju i staro srpsko božanstvo plodnosti Jarilo, povezuje se sa zdravljem ukućana, udajom i ženidbom mladih, plodnošću stoke i dobrim usevima.
Slavni svetitelj rođen je u porodici bogatih roditelja u Kapadokiji. Nakon što mu je otac postradao kao hrišćanin, majka se preselila u Palestinu, gde je dečak odrastao. Već u 20. godini stekao je čin tribuna u službi cara Dioklecijana.
U vreme velikog progona hrišćana, mladi Đorđe je stupio pred cara i hrabro izjavio da je i sam hrišćanin, čime je započelo njegovo stradanje za veru.
Tamnica, okovi, teške rane i razna mučenja nisu pokolebali mladića.
On se neprestano molio Bogu, koji ga je isceljivao i spasavao od smrti, na veliko divljenje naroda. Kada je Đorđe molitvom vaskrsao jednog mrtvaca, mnogi su primili hrišćansku veru, među njima i careva žena Aleksandra.
Car je potom odlučio da Đorđa i svoju suprugu osudi na smrt odsecanjem glave. Carica je preminula na stratištu pre pogubljenja, dok je Sveti Đorđe pogubljen 303. godine.
Sveti Georgije se na ikonama predstavlja u vojvodskom odelu, na konju, kako kopljem probada aždaju. U pozadini se često nalazi žena u gospodskom odelu, za koju se veruje da je carica Aleksandra. Aždaja simbolizuje mnogobožačku silu koja je „proždirala“ brojne nevine hrišćane.
Prema verovanju, Sveti Georgije je svojom žrtvom zadao konačan udarac „neznaboštvu“.
Pod pobedom nad aždajom tumači se i prestanak progona hrišćana, koji je okončan u vreme cara Konstantina.
U narodnom verovanju, Đurđevdan označava granicu između zime i leta i povezuje se sa zdravljem ukućana, brakom mladih, plodnošću stoke i dobrim prinosima.
Praznik je bogat narodnim običajima, među kojima se izdvajaju pletenje venaca od bilja, umivanje lekovitim travama i kupanje u rekama.
Jedan od običaja je da se uoči praznika bere zeleno granje kojim se kite vrata, prozori i kapije, kako bi godina bila berićetna – „da bude zdravlja, ploda i roda u domu, polju, toru i oboru“.
Ponegde se zelenilo postavlja na sam Đurđevdan, pre zore, kada se odlazi u prirodu na „Đurđevdanski uranak“, najčešće na proplanke ili obale reka.
Hajdučki sastanak
Pošto se ovim praznikom ispraća zima i dočekuje proleće, a do tada nije valjalo spavati pod otvorenim nebom, ovaj praznik je i „dan okupljanja hajduka“. Takozvani „Hajdučki sastanak“, kada bi počeli da se okupljaju odmetnici da bi zapodenuli borbu protiv Turaka, ili jednostavno pljačkali imućne trgovce i seljake.
Na „Đurđevdanskim urancima“ mladi se opasuju vrbovim prućem – „da budu napredni kao vrba“, kite zdravcem – „da budu zdravi kao zdravac“, koprivom – „da kopriva opeče bolesti sa njih“ i selenom – „da im duša miriše kao selen“.
Pletu se i venčići od „đurđevskog cveća“, poput đurđevka i mlečike, kojima se ukrašavaju ulazna vrata. Venci ostaju tu čitavu godinu, do sledećeg Đurđevdana.
Mnogi prave krstove od leskovog pruća i postavljaju ih po njivama i objektima – „da bi se sačuvali od grada“.
Uoči praznika, domaćica u posudu sa vodom stavlja prolećno bilje, dren, zdravac, grabež i crveno jaje – čuvarkuću od Uskrsa, pa se sve ostavlja pod ružom da prenoći.
Prema verovanju, na Đurđevdan ne treba spavati – „da ne bi bolela glava“, a ko ipak zaspi, „treba da spava na istom mestu i na Markovdan“.
Smatra se i da na ovaj dan deluju veštice i zle sile, pa su se nekada palile vatre – „da bi se zaštitili ljudi i selo“.
Običaji vezani za Đurđevdan se najčešće obavljaju pre izlaska sunca, često pored vode, što ima poseban simbolički značaj. Međutim, najveći broj običaja spada u čistu magiju, kod čega onaj, koji ih vrši, nema u vidu nikakvog određenog demona ni božanstvo.
Žene i devojke donesu uveče kući „omaje“, odnosno vodu sa vodeničnog kola, „da se od njih svako zlo i prljavština otrese i otpadne“, kao omaja od kola, i stave u nju različitog bilja, a naročito selena, da prenoći, pa se ujutru njom kupaju u gradini pored selena i pored ostalog cveća.
Zarad plodnosti svoje stoke, da bi oduzele mleko tuđoj stoci, noću neke žene vračaju (retko muškarci), koje su gole i jašu na vratilu (obilaze oko tuđih torova), što ukazuje na drevno poreklo običaja.
Verovalo se da vedro vreme na Đurđevdan znači „plodnu godinu“, dok kiša na praznik i naredni dan najavljuje „sušno leto“. Prema narodnoj izreci, koliko nedelja pre Đurđevdana zagrmi, toliko će biti tovara žita te godine.
Prema narodnoj pesmi, Đurđevdan je bio krsna slava Marka Kraljevića, odnosno njegove porodice Mrnjavčevića (njihova teritorija na prostorima današnje Makedonije za vreme cara Uroša bila je u samom središtu srpske carevine 1360. godine).
Svetog Georgija pravoslavni Srbi slave dva puta u godini. Pored ovog prolećnog, „na dan postradanja“, slavi se i 16. novembra Đurđic, u znak sećanja na dan prenosa moštiju ovog sveca iz Nikomidije (sada Izmir u Turskoj) u grad Lidu Palestinsku. Na pravoslavnim ikonama i srednjovekovnim freskama Sveti Georgije je predstavljen kako na konju, u vojvodskom odelu sa krstastim mačem ubija aždaju koja je simbol paganske vere. Ta ikona je, po nepisanom pravilu, u domovima onih koji slave Đurđevdan. Na ikonama za praznik Đurđic, ovaj svetac se predstavlja kao pešak u stojećem stavu sa kopljem ili mačem u ruci.
